Pravda

Veliki planovi da se ne tom mestu ponovo gradi traju deceniju i po, ali nikada nisu zaživeli, a oprečne legende o pravom razlogu za uništenje lepe građevine svakog aprila postaju tema ovdašnjih razgovora. Jedno je sigurno, bilo je sreće u velikoj nesreći, niko od radnika Pošte nije stradao tog dana, a za to se pobrinula - puka slučajnost... - Većina ljudi u Srbiji je tih dana prestala da osluškuje kada će se začuti zvuk sirena, samo su malobrojni odlazili u skloništa. Saživeli smo se sa stradanjima i razaranjem. Prvi projektil se na zgradu pošte obrušio 22. aprila. Bio sam u portirnici kada se začula sirena, posle premišljanja, odlučio sam da ipak izađem na ulicu. Nas nekoliko, trenutak kasnije, posmatrali smo kako uz zaglušujuću buku, projektil razara deo zgrade - seća se portir Radojko Ostojić. U prvom udaru, uništena je lokalna centrala, ispalo je iz funkcije napajanje za 18.000 brojeva, projektil se zario u otvoreni, središni deo Pošte, poput parka, ispod koga se nalazilo sklonište, izmešteno samo dva dana ranije. Do tada, na tom mestu boravili su radnici na dežurstvima...Nekoliko dana kasnije, 8. maja, Pošta je sravnjena sa zemljom. Dva navođena projektila, posle „šetnje“ nebom, pod uglom od 90 stepeni obrušila su se tik uz prozore solitera u Jug-Bogdanovoj ulici. Milimetarski precizno pogodili su mete: probili su krov i armirane betonske ploče, sve do „privoda“ za glavni razvodnik. U portirnici je ovaj put bio Aleksandar Lazarević, sada penzioner. Zgradu je napustio nekoliko trenutaka pre njenog potpunog uništenja... Bili su to dani, kada su mnogi Užičani u opštoj nesreći, imali puno sreće, i ostali živi. - Grad je ostao bez telefona, sve je bilo van funkcije, izuzev centrale na Terazijama. U narednim danima, krenuli smo u vraćanje sistema u funkciju, bio je to ogroman posao, uspešno i neverovatno brzo urađen - kaže Vidoje Pašić, radnik Užičke pošte, zaposlen tada i danas, na održavanju prenosnih sistema. - Pitanje koje smo sami sebi postavljali, da li ćemo biti ubijeni na radnom mestu živelo je u podsvesti, i tu neizvesnost je teško zaboraviti, kao i destrukciju širom države. Na mestu srušene Pošte, jednog od simbola stvaranja modernog Užica, dugo je stajala ogromna rupa. Užičani su je zvali Mrkonjića bara, zbog najava građevinskih poduhvata u „rekordnom roku“ na tom mestu. Političari su deceniju i po na mestu stare pošte crtali novu, nameravali su da na tom mestu grade crkvu, poslovni i stambeni centar, podžemnu i višespratnu garažu... Brojni planovi do danas nisu realizovani... Na prostoru srušene pošte kojim gazduje „Telekom“, danas je privremeni, najveći parking u srcu grada. Tokom NATO agresije, srušene su dve pošte, užička i prištinska. Prema jednoj verziji, užička je sa zemljom sravnjena zbog osvete za napad na tuzlanski aerodrom, izveden 18. aprila, sa ovdašnjeg aerodroma Ponikve. Posle tuzlanskog podviga, napadi na ciljeve oko Užica i u samom gradu, drastično su intenzivirani.Druga verzija glasi: fiksne telefonske linije bile su u tom trenutku najsigurnije, koristila ih je Vrhovna komanda, a Užička pošta bila je centar veze... Izvor: Večernje novosti