Pravda

Prisećam se kako je u vreme rata u Iraku svet obleteo sledeći film. Iz američkog helikoptera se puca po lopovima koji su odlučili da razdele nekakvu robu iz napuštenog kamiona. Sudeći po kadru i kome se od ispaljenih projektila  otržu čak i veliki točkovi kamiona iza koga se kriju ljudi, puca se  iz automatskog topa. A kada komad doleti  do čoveka, taj se raspada u hiljadu komadića. Sve je kao u streljani: helikopter visi u jednoj tački, strelac mirno cilja u sledeću žrtvu i puca. Kada se žrtva rasturi  strelac ravnodušno voki-tokijem izvesti: „rodžer“. Reč „rodžer“ na američkom vojnom slengu znači „lobanja“ ili „mrtvac“. A ceo užas scene je u tome, što za posadu helikoptera ljudi na koje je pucano topom uopšte ne predstavljaju ljude. To su – ciljevi. Zato što su ljudi sedeli u helikopteru, a na zemlji  je bilo nešto – „ništa bitno“. Danas se na Balkanu najbolja stanica za prikupljanje informacija nalazi u bazi Bondstil. Tamo se registruje sve što se dešava u etru, između ostalog i reportaže za medije, pregovori srpskih spasioca, policije, ruskih eksperata iz Ministarstva za vanredne situacije. Registruje se i sve veći broj poginulih. Verovatno i ovde, kada stigne vest o novom utopljeniku, neko ravnodušno  izvesti: „rodžer“. Kako bi koliko-toliko pomogli Srbima tehniku za spasavanje  Rusi prebacuju hiljadama  kilometara daleko. Ali za  spas od gigantske poplave nisu potrebni pojedinačni komadi, već stotine sredstava za spasavanje. A ona su tu, na puškomet: u Bondstilu. Tamo ima tehnike za vodu, pontona na rasklapanje, sredstava za prvu pomoć nastradalim – ćebadi, šatora, suve hrane, ima lekova, pumpi i uređaja za filtriranje. Ima mnogo čega što bi za narod koji je pretrpeo katastrofu predstavljalo nemerljivu pomoć. Ali „Bondstil“ – to vam je onaj već pomenuti helikopter, iz koga sa visine ljudi izgledaju kao ono nešto – „nije bitno“, čiji život ne vredi ni koliko jedno ćebe, a pogotovone kao lanč-paket. Iz te baze katastrofu posmatraju sa znatiželjom. Ni džentlmeni iz EU baš mnogo ne žure da pruže pomoć. Mnogo je udobnije sedeći uz kamin i pućkajući duvan iz lule diskutovati o ljudskim pravima nego izvaditi novčanik i brojati novčanicu po novčanicu da bi se pomoglo  tamo nekakvim Srbima. Čeka se vreme kada će katastrofa proći i njene posledice se pokazati u punoj meri. Tada će se pojaviti MMF  i izdvojiti potreban novac od nekoliko milijardi dolara, samo uz minimalnih 10 procenata kamate. Zar to nije velikodušno? Da se iz srca otkine ceo kamion sveže naštampanih novčanica, koje MMF koštaju taman onoliko, koliko košta stari papir i usto, kako bi se nastavila pljačka zemlje koja je i bez toga  spala na prosjački štap, pobroji čitav niz uslova, te ih prebacili   u Beograd. Ako se uporedi sa iračkim filmom – to će biti čin prave-pravcate velikodušnosti. Pa neće da se puca se iz krupnokalibarskog topa! Samo će se zemlja elegantno pridaviti užetom od novog duga i pljačkom najzad dotući. A jednom, kada prođe mnogo i mnogo godina, neki novi Edvard Snouden  će otkriti informaciju o tome kako je  pokušavano  da se pomoću klimatskog oružja dotuče Srbija. Danas američke vlasti neće da odgovore na pitanje šta će im u Kanadi i na Grenlandu stanice sa snažnim kratkotalasnim zračenjem, baš kao i posebna grupa satelita sa retranslatorima tog zračenja. Iz nepoznatog razloga oni ne reaguju ni na izveštaje Ruske Akademije Nauka o eksperimentima  koje oni izvode, a koji se odnose na proizvodnju „jonskog sočiva“ u gornjim slojevima atmosfere. Smisao tih eksperimenata je u tome da nad određenom oblašću preko zračenja satelita može da se stanji ozonski sloj – dobija se ozonska rupa kroz koju stiže pojačano zagrevanje vazduha, a u atomosferi dolazi do planirane turbulencije. 2010.godine ruski naučnici su sa vrlo ozbiljnim razlogom  posumnjali da je strašnu sušu u Ruskoj Federaciji izazvala ljudska ruka. Tim pre, što su ruski RLS registrovali prolaženje američkog satelita koji je ispuštao laserski zrak  na mestima gde je suša bila najjača, a nadletao je na malim visinama. Danas je došlo do neočekivanog i neobjašnjivog ciklona nad Srbijom. Sudeći po tome  što ni Vašington, ni Brisel nisu do sada mrdnuli prstom kako bi pomogli da se situacija popravi, reklo bi se da on za njih i nije bio baš toliko neočekivan. Ali zato efekat koji je on doneo ja bio baš onakav, kakav je trebalo da bude! Reklo bi se da anglosaksonci praktikuju metodu „dva u jednom“. Sa jedne strane se izvrši novi eksperiment  iz oblasti klimatskog oružja, a sa druge se isproba bacanje Srbije na kolena. Mada – „ljubav“  anglosaksonaca prema Srbima jako liči na strast nastranih. Oni uživaju kad taj narod pati. I, verovatno će vrhunac   doživeti ukoliko budu mogli da kažu: „Srbija – „rodžer“. Izvor: Vebtribjun.com