Pravda

Međutim, kako su primetili neki najveći beogradski mediji – na ispraćaju ruskih spasilaca se nije pojavio bukvalno niko od srpskih ministara da im makar stiskom ruke i toplim rečima zahvali na svemu učinjenom. Dakle, još na samom početku cele tragedije koju su izazvale nezapamćene poplave, Srbija je uputila zvaničan poziv Evropskoj uniji i Rusiji da joj pomognu u savladavanju vodene stihije i evakuisanju životno ugroženih građana. I dok su iz Brisela u tim dramatičnim trenucima stizale samo reči ohrabrenja, poput na primer izjave Ketrin Ešton koja je doslovno poručivala da su „njihove misli sa nama“, dotle su iz Rusije još istog dana krenuli vrhunski specijalci obučeni za takve situacije, zajedno sa avionima punim opreme za spasavanje, navodi Glas Rusije. A zatim su, došavši odmah na lice mesta, po priznanju svih očevidaca, učinili nadljudske napore i spasili iz vode nekoliko hiljada ljudi, od čega je bilo oko 600 dece. Inače, umesto običnog sumiranja njihovih rezultata, možda je najbolje citirati reči jednog stanovnika Obrenovca, koji je još 17. maja na početku spasilačke operacije, pred novinarima rekao sledeće: „Ovde svi najviše hvale Ruse. Iako se svi spasioci pristigli iz inostranstva jako trude i pomažu punom parom, tu nema zbora, Rusi su najbolji i oni su ti koji prednjače u požrtvovanju i svemu drugom. Niko ne može da veruje da toliko nesebično pomažu nekoga ko nije njihov narod“, a na kraju je dodao da se „u Obrenovcu spašava ko kako može, a Rusi izvlače i ljude i životinje. Spašavaju i ljude i pse i sve što mogu“, zaključio je taj očevidac za beogradske medije. I upravo tu ponovo dolazimo na prilično poražavajuću činjenicu sa početka priče, koja kaže da su takvi heroji iz Obrenovca tiho i bez velike pompe odleteli natrag u Rusiju, pri čemu ih, kako u naslovima svojih elektronskih izdanja ističu dnevne novine Kurir, Blic i drugi domaći mediji – nije ispratio baš niko od srpskih ministara. Osim toga, čak i da su nesebični ruski spasioci zaista bili ispraćeni iz Beograda na najbolji mogući način, i tada ostaje pitanje – da li uvek moraju da se dese neke prirodne katastrofe ili ratovi da bi se pokazalo u kojoj meri su srpski i ruski narod upućeni jedni na druge i koliko su zapravo neiskorišćene mogućnosti zajedničke saradnje - od ekonomije, politike, pa sve do ovakvih vanrednih situacija? U tom kontekstu, prvo što pada na pamet, to je sećanje na tragičnu 1999. godinu, i na tadašnji hitan zahtev Srbije, odnosno Jugoslavije, za prijem u zajednicu Rusije i Belorusije, i to u trenutku kada su bombardovanje i agresija već bili u punom jeku. Drugim rečima, postavlja se pitanje – da li je moguće da će kvalitetna međusobna saradnja ikada biti ostvarena i u srećnim vremenima, kada nema nikakve elementarne nepogode ili ne daj Bože nečeg još goreg? A razloga za to ima sasvim dovoljno, jer kao što reče onaj čovek iz Obrenovca – „Niko ne može da veruje da toliko nesebično pomažu nekoga ko nije njihov narod“. Ali barem sudeći po svemu viđenom proteklih dana, čini se kao da to ipak jesmo, zaključuje Glas Rusije. Izvor: Glas Rusije