Pravda

"Mars", pevao je Elton DŽon u Roket Menu, "nije nikakvo mesto za uzgajanje vaše dece". Gospodin Elton možda nije imao NASA-relevantnog iskustva, ali bio je upravu. Ne samo što je planeta "hladna kao pakao", već je i izolovana i bez vazduha. Čak i neutešni pogled na zapuštenu zemlju, beživotnih puteva i golih brda su umotane u maglu narandžaste boje. Ipak, deluje kao da je to cilj čovečanstva. Ako sve prođe po planu, vrlo je moguće da tokom narednih 50 godina kolonisti žive na Marsu. U narednim vekovima, biće moguće upakovati ljude u brodove sa pogonom na nuklearno gorivo. Da bi ove ljudske civilizacije mogle da napreduju, putnici bi bili prinuđeni da osnivaju porodicu. "Ako ćemo da imamo dugotrajnu budućnost u svemiru, neće to biti urađeno sa par astronauta već se u taj projekat mora uključiti celo društvo", kaže Kameron Smit, antropolog na Portland državnom Univerzitety. Smit se ranije bavio istraživanjima o tome kako bi ljudi mogli da se razvijaju fizički i kulturno ako bi napustili svoju planetu. Smit veruje da je suštinski bitno ozbiljno razmišljati o rađanju dece van Zemlje. Možda čak i ne bi bilo moguće zatrudneti u svemiru. Seks je bez sumnje mehanički izvodljiv, ali manje je poznato da li bi to rezultiralo začećem. Dokazano je da let u svemir nije zdrav za čoveka, međutim njegov efekat na reproduktivno zdravlje još nije u potpunosti shvaćen. Ograničene istrage izvršene na tu temu do sad upućuju na to da mikrogravitacija verovatno remeti hormone tela i da kosmička radijacija može da šteti razvoju embriona. Japan trenutno istražuje aspekt ovog problema na internacionalnoj svemirskoj stanici eksperimentom "Svemirsko štene". Eksperiment uključuje poslatu liofilizovanu spermu miševa u svemir kako bi se na taj način studirao efekat svemira na sterilnost sisara. Bestežinsko stanje na Marsu ili u lažnoj gravitaciji na svemirskom brodu, ne bi trebao biti toliki problem. Ako bi pretpostavili da nema medicinskih barijera odnosno da one mogu da se prebrode, pitanje je da li je bolje decu rađati u okviru kolonije na Marsu ili u nekom svemirskom brodu u dubini svemira. "Filozofi ovo zovu pristanak na rizik", objašnjava Smit. Postavlja se pitanje da li je moralno prihvatljivo staviti nekog ko ne može da da pristanak na toliki rizik? Smitov odgovor je u suštini "da jeste". On povlači paralele sa polinezijskim ljudima koji su putovali hiljadama milja iz Papaua Nove Gvineje prije nekih 3.000 godina kako bi kolonizirali više ostrva u Južnom Pacifiku. "Oni su otišli u nepoznato. Sigurno su uzimali u obzir rizike ali su hteli da obezbede novo mesto za život svoje dece, " kaže Smit. Nema razlike između preseljenja na Mars ili putovanja svemirskim brodom do druge planete, tvrdi Smit. "Mi već stavljamo decu u rizik sa time što ih donosimo u nestabilan svet", kaže on. Prva generacija kolonista rođena u svemiru će imati roditelje koji su jako povezani sa Zemljom. Više je zanimljivo ispitati kako će se unučad kolonista i njihova deca prilagoditi životu u novoj okolini. Svemir, a ne zemlja će biti njihov dom. Teoretičari kažu da bi najbrže putovanje do najbliže zvezde van našeg solarnog sistema, putujući skoro brzinom svetlosti, trajalo više od 500 godina. Zamislite koliko bi se čovečanstvo na zemlji izmenilo u tom vremenu. "LJudi koji stignu na neku planetu za nekoliko vekova biće nam poznati koliko i stranci kao što su nam ljudi iz vremena Šekspira", zaključio je Smit. Izvor: CDM