Pravda

Stalni šef Forin ofisa je u saopštenju svom ambasadoru u Rusiji izrazio želju da posledice budu ograničene. "Tragedija koja se odigrala u Sarajevu neće, nadam se, dovesti do daljih komplikacija; iako je već prilično jasno da Austrija te grozne događaje pripisuje srpskim intrigama i mahinacijama." Iz svega bi moglo da proistekne i neko dobro: "Možda će novi prestolonaslednik biti popularniji od pokojnog nadvojvode." U Francuskoj, na prvom sastanku kabineta u Sarajevu (po biografu predsednika Poenkarea), ubistva "jedva da su bila pomenuta." Britanski ambasador u Italiji javio je Londonu: "Čudnovato je ovde posmatrati efekat onog odvratnog ubistva u Sarajevu. Dok su vlasti i štampa naizgled jedinstveni u osudama zločina... očigledno je da narod u celini eliminaciju pokojnog nadvojvode doživljava skoro kao prst sudbine." Pariz nije imao vremena ni da obrati pažnju. Bio je sav obuzet jednim skandalom, i to divnim skandalom. U njemu je bilo svega: seksa, nasilja, međunarodne intrige, ljubavi i strasti, kao i ljubomore i zločina na visokim mestima. To je bila ozloglašena afera Kajo. /.../ Ako je postojala ijedna zemlja u Evropi u kojoj je ubistvo u Sarajevu moralo biti duboko doživljeno, to je trebalo da bude domovina Franca Ferdinanda - Austrija. LJudi bi trebalo da plaču po ulicama. Međutim, 3. A. B. Zeman piše da u Beču "taj događaj skoro da nije izazvao nikakav utisak. U nedelju i ponedeljak bečka publika je slušala muziku i pila vino... kao da se ništa nije dogodilo." Pisac Štefan Cvajg je u popodnevnim časovima 28. juna sedeo u Beču na klupi u parku. Čitao je neku knjigu, ali mu je pažnju privukla iznenadna tišina: do tada se iz daljine čula muzika nekog orkestra; onda je muzika prestala. LJudi su se okupljali oko muzičkog podijuma, slušajući neko obaveštenje. Cvajg im se pridružio. Publici je davano saopštenje o ubistvima u Sarajevu. To su sve bili Austrijanci koji su slušali o smrti svog budućeg vođe. Pa ipak, kako je Cvajg kasnije zabeležio, "Nije bilo nekog posebnog šoka ni ogorčenja na njihovim licima, jer prestolonaslednik uopšte nije bio omiljen... Nikada ga nisu videli da se smeje, nijedna fotografija ga nije pokazivala opuštenog. Nije imao smisla za muziku, ni za humor, a i žena mu je bila podjednako neprijazna. Oboje su bili okruženi nekom ledenom atmosferom; znalo se da nemaju prijatelje. Moje skoro mistično predosećanje da će od ovog čoveka sa vratom buldoga i hladnim, ukočenim pogledom, doći neka nesreća, nije bilo niukoliko lično nego je to isto osećao i ceo narod; zato vest o njegovom ubistvu i nije izazvala duboko saosećanje." I zaista, u svim evropskim prestonicama reakcija na ubistvo naslednika habsburškog prestola bila je mirna, do ravnodušnosti. U suštini, malo je ko u Austrougarskoj, izuzev možda Berhtolda, bio žalostan zbog uklanjanja Franca Ferdinanda sa scene. Istina, vođe Dvojne monarhije su žalili zbog ubistava vladara, ali ako je već neko kraljevske krvi trebalo da bude žrtvovan, svi bi bili za to da to bude nadvojvoda. Prestolonaslednik je svakako, posle cara, bio najvažnija ličnost habsburške carevine. NJegovim ubistvom, nadobudni srpski teroristi su bacili javni izazov samom opstanku carstva. Ako bi Beč propustio da reaguje, samim tim bi pretrpeo poraz: takav argument mogao se iznositi u to vreme, i bio je iznošen, a potom su ga do danas ponavljali mnogi istoričari. Ipak, to nije bio razlog zbog kojeg je Austrougarska želela da uništi Srbiju. To nije ni mogao biti razlog, jer ako ostavimo po strani Franca Ferdinanda, habsburške vođe su želele da unište Srbiju znatno pre ubistva. Da ih nisu zaustavili, oni bi rat započeli ne 1914, nego 1912. ili 1913. U tome su ih sprečili evropsko javno mnjenje, kao i strah od Rusije, i izostanak podrške od strane Nemačke. Ova ubistva nisu Beču pružila razlog nego izgovor za kretanje u akciju. Ona su Austrijancima pružila osnovu za uništenje Srbije - izgovor koji bi Evropa uvažila, u koji bi poverovala, i sa kojim bi čak mogla i da saoseća. To je bilo opravdanje koje bi moglo da navede Nemačku da ih podrži i da spreči Rusiju da im se suprotstavi. U prošlosti su Franc Ferdinand i Vilhelm Drugi bili prepreka na putu pokretanja krstaškog rata protiv Srbije. Ova ubistva su, mada na različite načine, uklonila obojicu: nadvojvoda je bio ubijen, a Kajzer ponesen željom za osvetom i obuzet nepromišljenim besom. Tokom balkanskih ratova 1912. i 1913, Austrija je dobila skoro histeričan strah od Srbije. Kajzer je odbacivao te strahove, što je izazivalo veliko ogorčenje Beča. I eto, sada je Vilhelm usled sarajevskog događaja i svoje nepostojane ćudi najzad promenio mišljenje. U tom pogledu, i sa tačke gledišta Beča, Gavrilo Princip je počinio savršeni zločin. Izvor: RTS