Pravda

Sve komplikuje i to što građani Srbije nisu u stanju da hladnokrvno analiziraju događaje na „Istočnom frontu” jer od početka krize ne mogu da se otmu utisku da je scenario već viđen – kod kuće. Matrica „pucanja” Ukrajine po etničkim i jezičkim šavovima mnoge je podsetila na praskozorje raspada SFRJ. Ruska strana je kao nekada srpska stavljena na stub srama kao jedini krivac za konflikt, uz zaglušujuću paljbu najuticajnijih svetskih medija. Uzrok za identifikaciju sa Rusima ne treba tražiti samo u nekakvoj mitologiziranoj povezanosti dva naroda, jer mrcvarenje Ukrajine sadrži dovoljno materijala da kod srpskog posmatrača izazove mučno sećanje na ne tako davnu prošlost. Ako pogledamo šire, u oči upada poznata ruka zapadnog intervencionizma koja već neko vreme uređuje globalne međunarodne odnose. To se najbolje vidi u izveštajima uticajnih medija. Kada ugledni komentator Tomas Fridman u provokativnom tekstu u „NJujork tajmsu” otvoreno poziva Baraka Obamu da iskoristi šansu i u Ukrajini povuče potez po kojem će ga pamtiti generacije, on skicira crno-belu sliku – od američkog predsednika se traži da se obračuna sa negativcem Putinom.

„Jednim potezom bi mogao istovremeno da ojača Ameriku, oslabi Putina, učini planetu zdravijom, a naše unuke bezbednijima.”

S pozicije uglednog kolumniste vodećeg lista Fridman ocenjuje da Putinu na istoku Ukrajine naruku ide „gebelsovska propaganda”, što je ocena na tragu zamerki koje je američki državni sekretar DŽon Keri izneo na račun kanala Raša tudej. Promaklo mu je, međutim, da je afektivno, pristrasno izveštavanje ruska televizija učila u školi Si-En-Ena. Fridmanova podrška američkom intervencionizmu viđena je kod nas devedesetih godina prošlog veka kada je na početku bombardovanja SR Jugoslavije opravdavao i podsticao udare NATO-a rečima: „Jel Srbi žele 1389? Pa onda da pogasimo svetla po Beogradu i da ih vratimo u 1389!” Posle se angažovao i u agitovanju za rat u Iraku i za ponavljanje sličnog scenarija u Siriji. On piše kako su Iračani imali sreće što je na njihovu teritoriju došla Amerika da „rukovodi periodom tranzicije” čemu bi trebalo da se raduju i Sirijci. Ovog puta, za razliku od jugoslovenskog slučaja, njegovi stavovi naišli su na žestok odgovor dela liberalno nastrojenih novinara. Glen Grinvold, koji je osvojio Pulicera za izveštavanje o američkom programu špijuniranja, otvoreno ismeva Fridmana i politiku koju podržava. „Ovo je tipičan primer izopačene slike gde Fridman prikazuje SAD kao ’babicu’ – kao da su muslimanske zemlje bebe koje mole za naše roditeljsko, imperijalno usmeravanje koje će im pomoći da izađu iz svojih primitivnih materica. Realnost je međutim da sve što Tom Fridman kaže o Iraku cilja na to da ljudi nekako zaborave njegove istinske, otvoreno iznesene stavove o opravdanosti rata, što su verovatno najodvratniji komentari koje je neko ko ima veliki uticaj i domet izneo poslednje decenije.”

Svest o tome ne bi smela da srpsko javno mnjenje gurne u drugu krajnost – u zagrljaj nekritičkog rusofilstva.

Sticanju jasne slike o geopolitičkom nadigravanju velikih igrača u Ukrajini i našem mestu u tome ne pomaže ni istrčavanje šefa diplomatije Ivice Dačića kada je za bečki „Prese” izjavio da „Srbija ne može da uvede sankcije prema Rusiji, kad Rusija nikada nije zavela sankcije protiv Srbije”. Mediji su ga međutim demantovali podsetivši da je Rusija u Savetu bezbednosti UN podržala rezolucije kojima su devedesetih godina tadašnjoj Jugoslaviji uvođene sankcije zbog ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Ako kriza u Ukrajini nastavi da se zaoštrava, za Srbiju neće biti dobrog rešenja. Ne treba biti vidovit da bi se znalo da će se neutralni stav, koji sada s pravom forsira naša diplomatija, u jednom trenutku raspući kao mehur od sapunice ako u Ukrajini dođe do pravog rata. Istorija je nebrojeno puta pokazala da u sudaru titana najviše stradaju mali igrači, pogotovo oni koji se nađu u procepu koji nemaju kapacitete da popune. Zbog toga kraj ukrajinskog krvoprolića treba priželjkivati kako iz razloga čovečnosti, tako i zbog najsebičnijih lokalnih interesa. Ni Nemačka ne može biti neutralna Da su dešavanja u Ukrajini ipak nešto što nadilazi sve mogućnosti za zauzimanje neutralnog stava, odnosno nekog posebnog nemačkog puta, ocenjuje i hamburški „Špigl”. Ministar poljoprivrede Austrije Andre Ruprehter juče ipak nije delovao evropski unisono kada se izjasnio protiv sankcija Rusiji. On je, u razgovoru sa predstavnicima Udruženja evropskih novinara u Austriji, kazao da se situacija mora smirivati. Ruprehter je istakao da se ne sme „biti upregnut ispred SAD”. Rusija je za austrijsku poljoprivredu, po veličini, osmo tržište, ukazao je on. Izvor: Politika (Dragan Vukotić)