BEOGRAD - Na rang-listi poverenja, nevladine organizacije su na 18. mestu, prema istraživanju NDI i Cesida. Poverenje u NVO ima 32 odsto građana, a 46 odsto ga nema. U istraživanju iz 2005. godine, s istim pitanjem, rezultati su bili slični: u NVO je verovalo 34 odsto a poverenje u njih nije imalo 48 odsto ispitanika, piše list Politika.
NVO, sindikati, parlament, vlada, stranke, državna i privatna preduzeća, odnosno njihovi vlasnici, deo su društva kojem se više ne veruje nego što se veruje. Posle oktobarskih promena poverenje u NVO je nadmašilo nepoverenje, ali poverenje se od sredine 2002. godine stabilizovalo na podršci četvrtine građana. Iako se posle 2000. godine nevladin sektor proširio i na manja urbana središta, još je socijalno getoiziran. Po rezultatima svih istraživanja od 1999. godine, pristalice i aktivisti NVO sektora dolaze iz redova stručnjaka, učenika i studenata, mlađih, od 30 do 40 godina, koji se osećaju dobitnicima tranzicije, mada je reč o ljudima s prosečnim prihodima.
Najveći stepen poverenja građani imaju u NVO koje se bave zaštitom životne sredine ili programima za invalidna lica, a znatno manje prema onima koje se bave promocijom ljudskih prava i razvojem demokratije.
Samo po 13 odsto ispitanika pokazuje poverenje u Helsinški odbor za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, koji podstiču demokratsku tranziciju i suočavanje s prošlošću. Još manje poverenja imaju u Obraz (devet odsto) ili udruženja za odbranu haških optuženika (13 odsto). Dragomir Anđelković iz Foruma za odgovornu politiku kaže da su NVO zamišljene kao središta samoorganizovanja građana koja treba da doprinesu da društvo funkcioniše bolje. Ideja je da se problemima ne bavi samo država, već da se ograniči njena preterana ekspanzija. „Zato je sektor NVO od ogromnog značaja za postojanje suštinske demokratije i svi građani ga, preko sredstava koja se daju direktno ili posredno (preko poreskih olakšica donatorima), finansiraju. U razvijenim državama oko polovine radnosposobnih građana povremeno volonterski radi za neku NVO jer civilni sektor uživa relativno visoko poverenje, što kod nas, nažalost, nije slučaj.” Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da je starija populacija devedesetih godina doživela demonizovanje nevladinih organizacija, što je nekima ostalo u svesti. „Međutim, NVO generalno imaju korektivnu funkciju i uvek su u sukobu s vlastima. One su samoorganizovane, pa se zato postavlja pitanje ko stoji iza njih. Kada bi njihov rad bio transparentniji, možda bi to bilo bolje, ali i to je pitanje. NVO su ledolomci, ulaze i u sukobe s javnim mnjenjem, promovišu LGBT, zaštitu manjina, ekologiju – i uvek nailaze na nerazumevanje u javnosti, ali to se ne može izbeći, inače to ne bi bilo to. Polemisalo se i o njihovim sredstvima, zato što deo javnosti ne zna koga reprezentuju.” Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, kaže da NVO imaju određene oblasti u kojima deluju, što i jeste njihova uloga.
„Oni koji se bave osetljivim pitanjima žele da plasiraju neki stav a ne da dobiju podršku za njega, popularnost im nije bitna. Na primer, najviše su uradili u borbi za prava LGBT populacije i to su nametnuli državi kao temu.”
On kaže da Srbija nema razvijeno građansko društvo a da ima sasvim pristojno organizovan civilni sektor i njegov medijski plasman. „Neke organizacije bave se kontroverznim pitanjima, pa odijum prenose i na NVO koje se bave školstvom, invalidima ili ekologijom. Ipak, interesantno je da je NVO koja se bavi saradnjom s Haškim tribunalom više osuđivana od strane građana nego političari koji su radili na tome.” Nepopularnost NVO u Srbiji Anđelković objašnjava time što „mali broj formalno NVO, a u praksi lobističkih centara ili kvazipolitičkih organizacija, baca senku na čitav sektor. Te NVO nisu se primarno bavile niti se i dalje bave zaštitom ljudskih prava, već su se (geo)politički svrstavale i u Srbiji zastupale stavove naroda u regionu ili velikih sila s kojima smo bili i ostali u ozbiljnoj koliziji interesa.
Za sve loše što se dešavalo na Balkanu krive Srbiju a afirmišu poziciju onih s kojima smo bili u sukobu. Zbog toga je kod velikog broja građana stvorena pogrešna slika o civilnom sektoru u celini.
Neosnovano se uvrežilo mišljenje da je on nužno anacionalan, da je instrument tuđih (geo)političkih interesa, da mu je svrha političkopropagandna a da se ne bavi problemima važnim za građane.” Anđelković kaže da, nasuprot tome, kod nas postoje hiljade NVO čiji aktivisti mukotrpnim radom, često vrlo ograničenim sredstvima, nastoje da na raznim poljima unaprede društveni ambijent i kvalitet života građana. Izvor: Politika
