UMESTO UVODA 

Na današnji dan, 24. septembra 1989, upokojio se plamenit sluga Božji, vladika braničevski Hrizostom ( Vojinović ), duhovni sin oca Justina Popovića. Čovek istinske i plemenite vere u Hrista, iza sebe je ostavio prekrasne besede pod naslovom „Tihi glas“. U nastavku donosimo njegovo svedočenje o bogomoljačkom pokretu, najvećem duhovnom buđenju srpkog naroda u 20. veku. 
( PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ ) 

POKRET U VOJVODINI

Nekako ubrzo posle „Mađarske bune“ nastao je kod nas u Banatu tzv. „pokret pobožnih“. „Pojavile su se — piše jedan savremenik — bogomoljačke družine koje su izbile kao bujni izvori naše pritajene, ali još neugasle pobožnosti. Pokret se širio i zahvatao zapadni Banat, prešao u Bačku, a bilo ga je i po celoj Karlovačkoj mitropoliji. To je bio religiozno-moralni preporod na čisto pravoslavnoj osnovi i to odozdo, iz naroda“ …

Kako je taj pokret, nešto kasnije, izgledao u južnom Banatu ostao nam je zapis J. Bote iz sela Jarkovca: „LJudi i žene, sve stariji, kupe se kod pojedinih, čitaju Sveto pismo i poje naše crkvene pesme. Dolaze redovno u crkvu, pobožno se mole, pri čitanju sv. Evangelija kleče i s naročitom voljom i pažnjom slušaju svešteničku propoved i tumačenje sv. Evangelija… Imaju i nekog starog propovednika iz Paraga (Bačka) koji obilazi Banat i naše mesto svake godine, sve pešice. On ih podstiče i oduševljava da idu Božijim putem. Kad on dođe, svi se s radošću iskupe. To vam je čovek ratar, a vrlo mnogo zna iz Svetoga pisma i iz Starog i Novog zaveta. Ima govorničkog dara i divno govori i poučava svet. Svi ga rado slušaju dok propoveda kao kakav starozavetni prorok — lagano, zanimljivo i ubedljivo…

To „pobožno društvo“ ide svake godine u manastir Vojlovicu kod Pančeva uoči Velike Gospojine da se svi tamo zajednički pomole Bogu i pričeste. Pred Gospojinu stignu u Jarkovac i braća i sestre iz drugih sela, noseći Raspeće Hristovo. Ovde se sjedine s našim pobožnima, tu prenoće i ujutru rano zvone zvona i svi se skupe u hram. Tu obavimo jutrenje i pomolimo se za sretna puta. Silan ih svet ispraća, zvone zvona, isto kao i kad se vraćaju“…

JUGOISTOK SRBIJE 

Posle ratova iz 1876/78. pojava „pobožnih“ naglo je izbila u drugom našem kraju — u jugoistočnoj Srbiji, i to u krajevima koji su u ratovima najviše postradali. Ovde je pokret bio sasvim drukčiji nego u Vojvodini. „Pojavljivali su se — piše prota St. M. Dimitrijević — ljudi koji su otkrivali temelje starih crkva. Narod ih je zvao „crkvarima“. Vele da u najviše slučajeva dođu iz nekog udaljenog mesta, i to prvi put, i ukažu gde pod zemljom ima ostataka stare crkve, i to često puta i onde gde nema nikakvih znakova niti lokalnog predanja o tome. Pokret se pojavio u okolini Knjaževca i Sokobanje i širio se prema Aleksincu i Kruševcu, i — drugim putem — preko Svrljiga u niški i pirotski kraj… Narod se naglo otpočinjao skupljati na tim otkopanim temeljima crkava. Pronalazači su kadili te zidine, palili kandila, molili se Bogu i govorili svetu kako im se otkrilo da treba tu da kopaju…“

BOGOMOLNICI U PRVOM SVETSKOM RATU 

Pokret pobožnih pojavio se i za vreme Prvoga svetskog rata kako na Solunskom frontu tako i u zarobljeničkim lagerima. Na frontu „pokret se širi i privlači na sebe pažnju vojnih vlasti te se postavlja pitanje Vrhovnoj crkvenoj upravi na Krfu o toj pojavi. U referatu o vojnicima-bogomoljcima spominje se: skupljanje na molitvu, čitanje Svetog pisma i opšta korektnost članova pokreta“… Preživeli pak ratnici žalili su se kasnije da su im na Solunskom frontu jedno vreme oduzimali molitvenike i Sveto pismo, gonili ih da mrse za vreme posta i kažnjavali. Tek posle povoljnog odziva mitropolita Dimitrija o vojnicima-bogomoljcima, gonjenje je prestalo. — Vladika Nikolaj u svojoj knjizi o bogomoljcima Divan spominje kako se ovaj pokret bio spontano pojavio i u zarobljeničkom logoru u Nežideru.

POSLERATNO ŠIRENJE POKRETA 

Posle rata, „pokret je — svedoči prota Miloš Anđelković — naglo zahvatio Šumadiju, Mačvu, Stig, Pomoravlje, Vojvodinu i Semberiju i širio se na sve strane; zahvatao je ne samo sela nego i poneke gradove“… Prosto, došao je trenutak kada su duše, posle ratnih strahota, postale žedne nečeg lepšeg, uzvišenijeg i duhovnijeg. Nastupilo je vreme slično onome koje je obećano proroku Amosu: „Gle idu dani, govori Gospod Gospod, kada ću pustiti glad na zemlju, ne glad hljeba ni žeđ vode, nego slušanja riječi Gospodnjih“ (Amos 8,11). „I povrveše u te dane mnogi narodni propovednici po Srbiji“.
Zahvaljujući svešteniku Atanasiju Vučićeviću (piscu knjige „Jevanđelje u pesmi“), ostao nam je slikovit zapis kakav je utisak učinila prva beseda jednog „narodnog propovednika“ u njegovoj parohiji: „…Posle službe Božje ispuniše se sva tri odeljenja crkvene kuće narodom. Pozvao sam ih da saslušaju propovednika brata Ivana, iz sela Ratara. I on otpoče tihim glasom, lepim šumadijskim govorom… Govorio je prosto, ali je otkravljivao led oko srca i niko za tih pola sata, dok je Ivan govorio, ne trepnu… Onda propovednik pogleda u red devojčica koje stajahu u krugu pred njim i … ču se prvo mekan i prijatan njegov glas, a za njim i anđeoski glasići onih pet-šest devojčica. Svet se od čuda zabezeknu. Posle nekoliko stihova pogledah slušaoce i — većina plače. Proste reči te pobožne pesme pokrenuše iz dna naših duša ona plemenita hrišćanska osećanja, te se i ja jedva uzdržavah da se i moj plač ne primeti, a suze se ipak nizahu kao biser… Završi se pesma a brat Ivan produži svoju propoved. Sada pozivaše narod na pokajanje i slikaše sve strahote zla… Opet pogledah onaj svet: isto onako širom otvorene oči, ali sada i nabrana čela sa izraženim borama među obrvama i nekim osećanjem straha. Kada bi svaki od njih progovorio, reči bi bile jedne iste: „Oh, teško meni!“ — Posle polučasovnog govora poče brat Ivan drugu pobožnu pesmu uz prijatne glasove onih devojčica. Ponovo se razvedriše lica slušalaca, nastupi sasvim drugo osećanje i suze radosnice počeše se opet kruniti… Kad se pesma završi, brat Ivan ponovo nastavi propoved, u kojoj narodu obrati pažnju na sadržinu pesme, koja poziva svet da posećuje crkvu, da se moli Bogu i da živi onim sretnim životom naših starih, kada je Bog ispunjavao srpske domove svakim blagom, srećom i blagoslovom… Obilazio sam posle nekoliko puta sa bratom Ivanom sva tri sela moje parohije. Svet se počinje vraćati pravom hrišćanskom životu. Taj mi preporođeni svet u velikom broju dolazi u crkvu. Ispoveda se tako iskreno da se ne mogu načuditi toj gotovosti da saopšti i najteže stvari. Ponekad se zgranem od silestva sagrešenja ovoga seoskog naroda. Šta li je tek kod varoškog, gde zlo pir piruje!?“

BOGOMOLNICI U MAČVI 

Od prote Drag. Tufegdžića ostalo nam je svedočanstvo kakvi su bili njegovi prvi bogomoljci u Mačvi… „NJihov život nosi skoro pečat svetosti. Trpeljivi su prema uvredama koje često dolaze i od njihovih domaćih… Ne psuju i ne kunu… Običavaju da se mole Bogu dvaput dnevno u toku dana, a poneki vrše i ponoćnu molitvu… Praznicima i nedeljama idu u crkvu i tih dana neće ništa raditi, niti bi tada šta kupili ili prodali… Pozdravljaju se uvek sa: „Pomaže Bog!“ i: „Bog ti pomogao!“ Poste sredu i petak i sve postove. Pričešćuju se četiri puta godišnje… Ne žive nevenčano, skromno se odevaju, žene i devojke se ne „bele“ i ne šminkaju. Ne puše, umereni su u piću, pošteni su i ne kradu. Kada bi svi ljudi bili ovakvi, ne bi trebalo ni žandarma ni katanaca na košu… Mnogo polažu na ispovest. To je i uslov da se uđe u red bogomoljaca. Ispovesti su im iskrene ali i strašne. Nikada nisam pretpostavljao da u našem narodu ima takvih strašnih grehova kakve sam na ispovesti čuo“…

OD POMORAVLJA DO ČURUGA 

Prota Živan M. Marinković dodaje o svojim bogomoljcima u Pomoravlju: „U međusobnim razgovorima oslovljavaju se sa „brate“ i „sestro“. Crkvu pohađaju redovno. Za vreme malog i velikog vhoda i za vreme čitanja sv. Jevanđelja kleče. Neobično cene sveštenike koji propovedaju. Ispovedaju se savesno i sami traže epitimije... Drže postove i neće čak ni u bolesti da premrse. Rado dočekuju sveštenike prilikom svećenja vodice. U kafane ne idu, ne kockaju se, ne psuju, ne pričaju skaredne priče i viceve. Svaki bogomoljac ima u kući kandilo, slavsku ikonu i još bezbroj ikona, tako da zidovi sobe u kojoj se mole liče na ikonostas. Svaka bogomoljačka kuća ima bar Novi zavet, a većina i Sveto pismo“…

Prota V. Teofanović, iz Bačke, hvali svoje čuruške bogomoljce… „Ako je ko bolestan, nose mu se ponude i ispomažu ga međusobno. Nadgledaju porodilju posle porođaja, obilaze je i pomažu joj u njenim domaćim poslovima. Pri sahrani svog umrlog člana svi prisustvuju i pevaju zaupokojene pesme, tako da se sav ostali svet zgrće da čuje… Kada im se na srpskom jeziku pročita sv. Evanđelje ili koja molitva, onda im  je  tek duša  zadovoljna  što  razumeju“…

MOLITVENI SASTANCI

Bogomoljci u Šumadiji i Pomoravlju, a možda i u drugim krajevima, praktikovali su i zajedničke molitve po kućama. Dok je bio paroh, o. Ž. Marinković je prisustvovao jednoj takvoj molitvi i dao o tome u Vesniku detaljan opis:… „Izrazio sam želju da prisustvujem njihovom molitvenom sastanku. Kad sam u društvu jednoga od njih, otišao na „molitvu“, zatekao sam u jednoj prostranoj sobi oko 50 osoba oba pola i raznog uzrasta. Na istočnoj strani bio je do zida namešten jedan zastrven sto i na njemu Biblija i drveni krst. Na zidu više stola gorelo je kandilo pred mnoštvom ikona. Svaki član, kako dođe, stane pred taj sto, pobožno se prekrsti, poljubi krst i Sv. pismo i odlazi na svoje mesto. — Moj ih je dolazak veoma obradovao i toplo su mi zahvaljivali što sam im došao. Umolio sam ih da ne obraćaju pažnju na mene, nego da se mole kao i obično i kao da ja nisam tu. Te večeri bio je slučajno prisutan molitvenom sastanku i jedan propovednik iz susednog sela. Prišao mi je i pokazao svoju misionarsku legitimaciju u kojoj mu se od Narodne hrišćanske zajednice iz Kragujevca odobrava da može ići od mesta do mesta i — u sporazumu sa mesnim parosima — „održavati religiozno moralne skupove sa ciljem podizanja vere i morala u narodu“ … U tom doneše gostu ručnu kadionicu i on — kao što to čine domaćini po svojim kućama — okadi prisutne, čitajući molitve koje je znao napamet. Po svršenom kađenju otpevaše svi zajednički: Slava i ninje: Blagoslovi duše moja Gospoda…, Slava i ninje: Jedinorodnij Sine … i, zatim, Svjatij Bože... Potom jedan od prisutnih pročita na srpskom jeziku odeljak iz Apostola, a drugi odeljak iz Jevanđelja. Za vreme čitanja Jevanđelja svi su klečali. Posle Jevanđelja otpojali su na srpskom jeziku psalme 135. i 136: „Hvalite ime Gospodnje…“ i: „Slavite Gospoda jer je dobar, jer je dovijeka milost njegova“… Onda su otpevali više tropara koje su znali napamet, i na kraju: „Dostojno jest jako voistinu“… Tada je gost-misionar uzeo reč i govorio protiv današnjih društvenih zala i poroka i isticao da su današnji ,,hrišćani“ daleko od prvog i pravog hrišćanstva… Pozivao je narod da se pokaje i živi po Jevanđelju, koje je u svome govoru često citirao… — Zatim je mladež otpevala više pobožnih pesama iz knjižica koje je izdala Narodna hrišćanska zajednica. Na kraju se svaki ponovo triput prekrstio, celivao Sveto pismo, pozdravio se i, sa nekim vidnim pouzdanjem i mirom u duši, odlazio“ …

REAKCIJE SVEŠTENIKA I GLAS VLADIKE NIKOLAJA 

Ti molitveni skupovi po kućama bili su jedan od razloga da su se mnogi naši sveštenici odbijali od bogomoljaca. A bilo je i drugih razloga. Retko se ko od sveštenika mogao pomiriti s tim da, kraj njega živog, po njegovoj parohiji propovedaju nekakvi „narodni propovednici“. Dolazilo je oko toga do nemilih sukoba. Dogodilo se čak da je sveštenik iz Velikog Orašja tužio svoje bogomoljce policiji. Pored toga, bogomoljci su ponekad ćutke, a ponekad i glasno tražili od ovoga sveštenika da bude više sveštenik i bili mu kao neki tutori i kontrolori. Jednome parohu iz okoline Predejana sve je to bilo toliko dodijalo da je u ljutini rekao: „Sve bi vas bogomoljce trebalo postreljati u ovoj jaruzi“ (u kojoj su za vreme okudacije Bugari streljali Srbe)! — Zbog takvih i sličnih pojava ustao je vladika Nikolaj čuvenim člankom u „Glasniku“: „Ne odbacujte ih!“ Iz toga se Vladičinog apela vidi gde leže koreni nerazumevanja i nezadovoljstva.

Bogomoljački pokret je, naime, nastao i kao izvesna reakcija na našu svešteničku inertnost … „Na bogosluženjima — piše Vladika — bogomoljci sa zapetošću očekuju da li će se njihov sveštenik rešiti i promolviti bar rečicu… No rešenje najteže, najmučnije, najređe! Ako im progovori, oni ga obasipaju zahvalnošću. Ako li ne, oni se, posle službe, skupljaju pred crkvom da „završe službu“, to jest, da čuju bar propoved svojih propovednika. Ovi seljaci — propovednici… vade iz džepa Novi zavet, od upotrebe već pohaban i umašćen i čitaju i govore.. . Boje li se pak vraždebne intervencije policije ili — žalosti moja — samoga sveštenika, oni posle službe žurno hitaju kući jednoga od njih i tu, bez prezanja i žurbe, „završavaju službu“… Oni sveštenici koji su prihvatili ovaj pokret osećaju se olakšani u svojoj pastirskoj službi. Ja bih se lično više radovao da je ovaj pokret zahvatio naše varoši nego sela. Jer selo brže podražava varoš no varoš selo. No makar da je i u selu, treba mu se radovati a nipošto ignorisati ga i odbacivati… U ove strašne posleratne dane pomračenosti i agonije, Životvorni Duh Božiji traži otvorene duše da ih oživi i osvetli… Bogomoljci buncaju, to je istina. Nešto nebeskog vina ušlo je u njih, i to ih je uzbudilo i zbunilo. I prvi su hrišćani buncali dok je Rim bio logičan… Starajte se da razumete bogomoljce. Uzdržite se od bacanja kamena na njih, jer možete lako udariti Hrista. Ne odbacujte ih da oni vas ne odbace!“

SVEŠTENICI SE BUDE 

Ubrzo posle ovoga, sveštenički organ „Vesnik Srpske crkve“ preštampao je ovaj Vladičin apel i doneo „Otklik na poklič Ne odbacujte ih“, otpočevši čitavu seriju članaka u korist bogomoljačkog pokreta, te se stanje nešto popravilo. U kasnijim godinama u bogomoljačkom listu Hrišćanska zajednica čitamo: 32 sveštenika su vođe bogomoljačkih bratstava, a još preko 150 njih pomaže naš Pokret (izveštaj iz 1929). I kasnije: „u organizovanim bratstvima aktivno rade 83 sveštenika, a ima ih dvaput više koji naš pokret toleriraju i pomažu“. Prema 3.000 sveštenika, koliko ih je tada bilo, to i nije baš tako mnogo (ni svaki deseti!). Da bi se stvar nekako popravila, pribegavalo se osnivanju bratstava i u samim bogoslovijama. U Sremskim Karlovcima bilo je učlanjeno u bratstvo NHZ 90 bogoslova (nadzorni nastavnik bio je o. Justin Popović); u Bitolju je predsednik gradskog bogomoljačkog bratstva bio nastavnik bogoslovije (dr Vasilije Kostić); u Prizrenu je osnovano mešovito bratstvo od bogoslova i građana koje je vodio prof. prota Carevski. Ipak, list beleži da i dalje „ima nekih sveštenika koji su apsolutno protiv Narodne hrišćanske zajednice“. Ali, da se ponovo vratimo na prve dane Pokreta.

SABOR U KRNJEVU 

Na Sv. Iliju 1920. godine održan je prvi veliki bogomoljački sabor, kod stare crkve svetog Đorđa u Krnjevu, blizu Velike Plane. Kao izaslanik mitropolita Dimitrija saboru je prisustvovao vladika Nikolaj. Sačuvana je i fotografija na kojoj se vidi Vladika kako drži govor u porti pred crkvom i oko njega jedno more naroda koje ga sa zanosom sluša. „Tu je vladika Nikolaj prvi put došao u dodir s mnogobrojnom bogomoljačkom vojskom — pisano je kasnije u listu. To je jedan od onih srećnih i blagoslovenih susreta koji su postali polazna tačka za stvaranje i organizaciju našeg velikog preporodilačkog pokreta… Od tada taj se dodir nije prekidao, nego je sve više dobijao u čvrstini, dubini i vrednosti“…

ZVANIČNA ORGANIZACIJA 

Dok su se stvari tako odvijale „na terenu“, našla se grupica civila iz Beograda koja je povela računa o tome da bi taj Pokret trebalo ozakoniti i zvanično organizovati. Ta je grupa i dala Pokretu ime Narodna hrišćanska zajednica. Kažu da su ime dali po ugledu na Engleze, koji su u Beogradu već bili osnovali „Hrišćansku zajednicu mladih ljudi“, ali da sa engleskim zajednicama — sem imena — nisu imali nikakve veze. Ubrzo su ti isti civili sastavili Osnovna pravila NHZ (u svega 15 paragrafa!) i podneli ih na odobrenje patrijarhu Dimitriju, koji je pod KP br. 1065 od 2. marta 1921. godine doneo odluku: „Odobravamo ova Pravila i dajemo blagoslov za osnivanje ovog udruženja pod imenom Narodna hrišćanska zajednica, s tim da se osnivanje svakog posebnog (mesnog) udruženja (NHZ) vrši sa znanjem i odobrenjem pravoslavnoga sveštenika, pošto prethodno bude prijavljeno građanskim vlastima u mestu gde se udruženje osniva“. Ovo je odobrenje „osnažio“ i Sveti sinod pod br. 1278 — 1336/1922. godine.

SKUP U KRAGUJEVCU 

Posle toga održan je 23. oktobra 1921. godine u Kragujavcu zbor predstavnika pokreta. Jedan od učesnika na tom zboru (prota Miloš Anđelković) tim povodom je zapisao: „Naš religiozni pokret silno se i impozantno manifestovao… Bio sam na tome skupu, i mogu reći da to nije bio običan zbor … Bilo je preko 180 predstavnika našeg religijskog pokreta iz raznih krajeva naše zemlje. Kao i na prethodnom užem zboru u Beogradu, jednodušno je izabran za vođu ovog pokreta episkop Nikolaj koji je bio došao na kragujevački zbor kao izaslanik NJegove Svetosti Patrijarha Dimitrija. Posle govora episkopa Nikolaja … postignut je sporazum da se ujedine svi ovakvi pokreti u zemlji. Izabrana je i uprava koja će raditi pod direktivom episkopa Nikolaja“…

Središnja kancelarija NHZ, čije je sedište kratko vreme bilo u Beogradu, preselila se tada u Kragujevac, gde je već postojalo brojno bogomoljačko bratstvo i tu već januara 1922. otpočela sa izdavanjem društvenog lista i drugih pobožnih knjižica. Već 1923. nabavljena je mala polovna ručna štamparija i otpočeto na njoj štampanje prvo manjih knjižica, a kasnije (od 1924) i samoga lista. Prvog jula 1924. kancelarija i uredništvo lista preselili su se (iz Sarajlijine ul. 32) u kuću dobrotvorke Milice Jovanović, učiteljice, koja je ustupila Zajednici svoje zgrade i prostrano dvorište u ul. Sv. Save br. 6 na besilatno korišćenje. Tu je Centrala ostala sve do kraja. U tim je zgradicama između dva rata vrilo kao u košnici. Štampao se, povezivao i ekspedovao list i ostala izdanja, dolazili „misionari“, defilovali putnici i ubogi; svraćali u domsku kapelu na molitvu i prbožan razgovor kragujevački bogomoljci; držali probe horisti, dolazili na savet posrnuli… Tu ste uvek mogli zateći tihog, večito zaposlenog, retkog molitvenika i podvižnika brata Stanka Maričića, sekretara NH Zajednice, čije karte i pisma sa kaligrafski ispisanim saopštenjima i odgovorima mnoga članovi još čuvaju. Svakoga je umeo da dočeka, obavesti i uputi — strpljivo, mudro, blago …

BOGOMOLJAČKA CENTRALA U KRAGUJEVCU 

U Centrali su se neko vreme zanosili mišlju da se tu u Kragujevcu podigne dom NHZ i da se nabave mašine za izradu ikona i otpočelo se sa skupljanjem priloga. Pošto nije skupljeno dovoljno sredstava ni za jedno ni za drugo, sazidana je tim novcem samo zgradica na placu dobrotvorke Jovanović i tu je (1928) smeštena nova štamparska mašina za koju su materijalna sredstva dali profesor dr Mihailo Pupin iz NJujorka i Vaso Ćuković iz Denvera (Kolorado, SAD). Kasnije je (1930) za tu mašinu nabavljen i uređaj na električni pogon.

Pri „Centrali“ je bilo nekoliko „sekcija“. Među najrevnosnije ubrajale su se horska i misionarska. Mešoviti „Hor hrišćanske zajednice“ davao je duhovne koncerte širom cele Srbije (u Požarevcu, na Ubu, u Vrelu, Miloševcu, u Kruševcu i mnogim drugim mestima).

SABORNI DUH POKRETA I MISIJA U NARODU

Prve tri godine u Kragujevcu su održavane i sve godišnje skupštine NHZ. Godine 1924. održana je prva skupština izvan Kragujevca i to u manastiru Jošanici kod Jagodine na kojoj su bili prisutni episkop ohridski Nikolaj i episkop bitoljski Josif. Na toj je skupštini primljen nacrt novih, proširenih Pravila Pravoslavne hrišćanske zajednice (koja nikada nisu dobila potvrdu Svetog Arhijerejskog Sabora). Tada je zvanično osnovan i Misionarski red NHZ.
Da bi se ti „misionari“, „narodni propovednici“ ili „revnitelji pravoslavlja“ mogli na terenu suprotstavljati sektaškim propovednicima i prodavcima knjiga, održavani su za njih tzv. misionarski tečajevi ili kursevi. Prvi je takav tečaj održan u manastiru Svetom Romanu već 1923. godine, a drugi u Kragujevcu 1926. Treći je održan u manastiru Rakovici 1929. Predavači na rakovičkom kursu bili su: tadašnji upravitelj Monaške škole ruski episkop Mitrofan i jeromonah Dionisije. Prvi je predavao misionarstvo, a drugi tumačenje nejasnijih mesta iz Sv. pisma, besedništvo i organizaciju pokreta NHZ. Tečaj je posetio i učesnike pozdravio i sam patrijarh Dimitrije. Najvažniji kurs, ili kako se zvanično zvao, Misionarski tečaj za narodne propovednike i pravoslavne prodavce pobožnih knjiga održan je 1931, opet u manastiru Sv. Romanu. Kursista je bilo 36, a kursom je rukovodio sam vladika Nikolaj. U Sinodskoj arhivi sačuvan je i dnevnik rada ovog tečaja, pisan rukom samog Vladike, kao i Vladičin izveštaj Sv. sinodu sa spiskom kursista. U tome izveštaju Vladika, između ostalog piše: … „Učenici su odabrani ljudi iz naroda. Neki su od njih izrazito obdareni darom rečitosti …Neki su me od njih prosto iznenađivali svojim poznavanjem Sv. pisma i velikim verskim iskustvom. Iz razgovora sa njima doznao sam da je inoverna i sektaška propaganda dublje uhvatila korena nego što se zvanično zna. Mislim da ove propovednike i prodaovce knjiga treba iskoristiti za dobro naše Crkve. Predlažem: 1) da se ovim ljudima izdadu objave-dozvole da mogu, u saglasnosti sa mesnim parosima, propovedati i prodavati pobožne knjige za narod. i 2) da se ovakvi misionarski tečajevi održavaju svake druge ili treće godine“. U predmetu je sačuvano i nekoliko štampanih formulara tih objava. Episkop Nikolaj je posle održao još pet takvih tečajeva: 1932. u Sv. Naumu, 1937. u Kragujevcu, 1939. u Blagoveštenju i 1940. dva kursa u Žiči. U nekrologu misionaru Boži Čenerkoviću (koji je umro na bogomoljačkoj slavi u Trsteniku dok je držao svoju poslednju propoved) navodi se da je ovaj propovednik učestvovao na više misionarskih kurseva. Po ovoj prilici i drugi su misionari bili na više tečajeva. Ti su ljudi posle „išli po narodu o ovome ruhu i kruhu, borili se sa sektašima i propovedali o pokanju, o pohađanju crkava i popravci života u smislu Hristove nauke“. U časopisima „Hrišćanska zajedrica“ i „Misionar“ i u knjizi „Divan“ često se spominju imena nekih od tih „narodnih propovednika“. Navešćemo samo ona koja se pominju najčešće:   Ivan Blagojević, iz Ratara kod Smederevske Palanke; Živan Anočić, iz Šopića kod Lazarevca; Branislav Stefanović, iz Skobalja kod Valjeva; Nastas Stanković, iz Toljevca kod Varvarina; Dragoslav Glišić, iz Riljca kod Trstenika; Milisav Dimitrijević, iz Bukurovca kod Kragujevca, sada iguman Gavrilo; Isailo Đokić, iz Bresnice kod Čačka; Čeda Jeličić, iz Kaludre kod Rekovca; Petar Kozlić, iz Šašinaca (Srem); Boginja Mićić, iz Krupnja (Šabac), potonja igumanija Jefimija; Milosav Radojević, iz Čukojevca (Kraljevo), potonji jerom. Melentije; Stanko Maričić, iz Kragujevca, sada monah Serafim; Milovan Stefanović, iz Petrovca Požarevačkog, sada iguman Dimitrije; Danilo Mitrović, iz Poljane (Požarevac) sada paroh u rodnom mestu; Radoslav Mitrović, iz Velike Plane; Bogosav Vojinović, iz Salakovca (Požarevac), sada jerom. Mihailo; Dragutin Obradović i Živko Životić, iz M. Gradišta; Svetolik Milenković, iz G. Branetića kod G. Milanovca; Nika Kekez, iz Kikinde (Banat); Dimitrije Orsić, iz Dalja (Eparhija sremska); Aleksa Ristić, iz Bukovice kod Bijeljine; Jovan Saračević, sudija iz Beograda (sada episkop u Edmontonu — Kanada); Bogoljub Stojkov, iz Dolova (Banat); Vojislav Probojčić, iz Bingule (Srem); Draginja Bošković, slepa pesnikinja i recitatorka iz Beograda; Radojica Mirković, iz Prova kod Vladimiraca; Petar i Desimir Starčević, iz Suvodanja kod Valjeva; Branko Simeunović, iz Gornje Trnove (Bosna); Stevan Malić, iz Trnave (Bosna); Boško Topalović, iz Konjevića kod Čačka, sada jerom. Rafailo; Milija Ristivojević, iz Gojne Gore kod Užičke Požege, sada jeromonah Mitrofan; Radoslav Savić, iz Bošljana kod Varvarina; Boža Čeperković, Rsavci kod Vrnjačke Banje; Čedomir Nedeljković, Plužac kod Osečine Valjevske; Dragoljub Matić, Potočac kod Varvarina; Petar Pelemiš, Požarnica kod Tuzle; Stevan Simić, iz Gornje Trnove (Bosna); Jevtimije Stojanović, Brejanovce, Pečenjevac; Gavrilo Tomić, iz Divaca kod Valjeva; Dragi Miletić, iz Sugubine kod Kragujevca; Milutin Branković, iz Bradarca kod Požarevca; Čeda Milosavljević, iz M. Orašja kod Smedereva i dr.

U listu se više puta opominje da je bilo tridesetak iskusnih misionara-propovednika i još stotinak prodavaca pobožnih knjiga.

PUTOVANJA U SVETU GORU I NARODNA SABRANJA 

O Uskrsu, a zatim i ujesen 1925. godine NHZ je organizovala prva dva poklonička putovanja u Sv. Goru. Bilo je blizu 300 poklonika. Ovi su pohodi praktikovani i sledećih godina i oni su značili izvestan prelom u životu Pokreta. Pod uticajem Sv. Gore počele su otpadati one spirističke primese koje su gde-gde postojale.

Od 1926. počeli su se održavati čuveni veliki narodni pravoslavni godišnji sabori na kojima je dolazilo hiljadama bogomoljaca iz svih krajeva i na kojima je — izuzev dva slučaja — uvek prisustvovao i govorio vođa Pokreta episkop Nikolaj. Prvi takav sabor održan je u manastiru Drači kod Kragujevca 13. i 14. septembar 1926, a onda su se ređali: 1927. u LJubostinji, 1928. u Bogovađi, 1929. u Feneku (Srem). 1930. u Žiči. 1931. u Petkovici (Šabac), 1933. u Kovilju — Bačka (kome je poisustvovao i patrijarh Varnava), 1934. u Blagoveštenju (Ovčar-Kablar), 1935. u Studenici, 1936. u Tavni (Bosna) i, iste godine, „produžni“ u Žiči, 1937. u Lapovu, 1938. drugi u Žiči. Bio je to ujedno i poslednji sabor. Sabori su obično trajali 2—3 dana i to su, stvarno, bili nezaboravni doživljaji. Učestvovalo se na bogosluženjima, pevalo, saborisalo i propovedalo i danju i noću bez prestanka, i oduševljenje učesnika mnogo je ličilo na ono iz Pedesetnice. Nakupilo bi se tu duhovne snage i oduševljenja za revnovanje za čitavu iduću godinu. Šteta što nam nije ostao nijedan rečitiji opis makar jednog od tih sabora. O poslednjem (onom u Žiči iz 1938) piše samo nekoliko redova: „Ovogodišnji sabor trajao je tri dana — tri dana molitve, bdenja, pesme i radosti duhovne… Sve je bilo u ljubavi i jedinstvu, Bogu na slavu i dušama na spasenje“…

BORBA PROTIV SPIRITIZMA 

Na godišnjem saboru u Petkovici (1931. godine) sjedinile su se, najzad, dve struje bogomoljačkog pokreta: Narodna hrišćanska zajednica koja je tada imala 172 bratstva i Savez bratstava pravoslavnih hrišćana sa sedištem u selu Čukojevcu kod Kraljeva, koji je imao 23 „čitaonice“ (uglavnom u okolini Kraljeva i Čačka, u Temniću, Mačvi, Bačkoj i u Beogradu). I ta druga struja, (Savez BPH) nastala je odmah posle prvog svetskog rata. NJihova je Pravila potvrdio patrijarh Dimitrije odlukom Pbr. 440 od 28. decembra 1920. godine. Dakle, nekoliko meseci pre nego što je potvrdio Osnovna pravila NHZ. Pokreti su živeli i radili paralelno, premda su se u ponečemu oštro razlikovali. „NH Zajednica je više polagala na brojnost članova, a ne i na njihov kvalitet, te je primala u članstvo i lica neutvrđena u veri, dok je Savez BPH primao samo „oprobane hrišćane“. NH Zajednica je zamerila Savezu BPH što preteruje u strogosti hrišćanskog života, što mirjanima nameće neku vrstu monaškog života i što njegovi članovi nose dugu kosu i bradu. Savez BPH je, sa svoje strane, prebacivao NH Zajednici što su njeni članovi upravnog odbora ponikli iz spiritizma, „od koga se još nisu sasvim oslobodili“. Ali je Savez ipak javno priznao: „NH Zajednici je za ovo vreme prišlo mnogo naroda sa najčistijim osećanjima pokajanja i čiste vere, bez ikakve primese spiritizma“, dok među vodećim ljudima NHZ „još uvek vlada versko šarenilo“ i oni se u Kragujevcu favoriziraju i stalno drže u upravnom odboru.

PROTIV DUHA SEKTAŠTVA 

„Sjedinjavanje“ te dve struje trajalo je od 1923. do 1931. godine. U arhivi Svetog arhijerejskog sinoda sačuvana je žalba jednog predstavnika Saveza BPH upućena Svetom arhijerejokom saboru protiv predsednika NHZ (jeromonaha Dionisija). Žalba sa prilozima iznosi ravno 267 stranica, ne računajući tu štampane priloge (prve knjige studenta Dragoljuba Milivojevića, koje se valjda jedino u tome dosijeu i nalaze). Možda je i šteta što tu žalbu niko onda nije ozbiljno uzeo i, verovatno, niko je nije celu ni pročitao. Da je to učinjeno, možda bismo kasnije bili pošteđeni izvesnih velikih nezgoda i trzavica …

Bilo kako bilo, tek NHZ je, posle sabora u Petkovici, morala isključiti iz uprave i iz „Misionarskog reda one koji su otvoreno naginjali spiritizmu (Milana Bozoljca i Isaila Nikolića). Isto tako, isključeno je i bratstvo iz Kusatka, kao i bratstvo Pokrova Presv. Bogorodice iz Beograda, koja su održavala spiritističke seanse. Tako je, nešto pod uticajem Sv. Gore, a još više na insistiranja članova „Saveza bratstava pravoslavnih hrišćana“, izvršena prva „čistka“ u NHZ.

NESPORAZUMI 

Godine 1932. NHZ je prošla i kroz jednu, da je tako nazovemo, personalnu krizu. I ranije je bivalo izvesnih nesporazuma i neslaganja između urednika društvenog lista jeromonaha Dionisija i vođe Pokreta episkopa Nikolaja. 1932. godine to se naročito zaoštrilo, i te godine nije bio sazvan ni godišnji sabor. Umesto sabora, jeromonah Dionisije je sazvao oko dve stotine delegata na konferenciju koja je održana 29. avgusta 1932. godine u manastiru Rakovici, kojoj je on predsedavao i dao joj prerogative sabora. Pre toga je sam uputio patrijarhu Varnavi molbu da se ovaj primi i bude na čelu Zajednice na mesto episkopa Nikolaja koji „već pola godine ne opšti sa Centralom NHZ“: „Vaša Svetosti, video sam da većina naših bratstava žele da Vi budete na čelu ovoga bogodanoga pokreta …Ja molim Vašu Svetost da se svom bogodanom pokretu stavi na čelo“. Patrijarh Varnava se stvarno i pojavio na toj rakovičkoj konferenciji-saboru, održao, kako u listu piše, „uspešan i duhovit (!) govor“ i primio se da bude na čelu Pokreta. Delegati su se — nastavlja list — zahvalili svome visokom Pokrovitelju i NJegova Svetost Patrijarh je svečano ispraćen. Ali … „odmah pošto je konferencija nastavila rad, pokrenulo se pitanje: da li se ovom konferencijom, u stvari, ne želi da se odstrani episkop Nikolaj?… Po ovome pitanju gsvorilo se na sednici još dugo mnogo“ … Kako su se stvari posle toga razvijale nije sasvim jasno, tek u br. 2/1933. lista Hrišćanska zajednica objavljena je beleška: „Pošto je dosadašnji urednik o. Dionisije zbog velike zauzetosti u bogosloviji podneo ostavku na uređivanje našeg lista, to je sa ovim brojem uredništvo preuzeo novi urednik“. Te – 1933. – godine održan je veliki godišnji sabor u manastiru Kovilju u Bačkoj, gde su se zajedno pojavili patrijarh Varnava i episkop Nikolaj. Episkop Nikolaj je, dakle, opet počeo „opštiti“ sa NHZ i njegovi su se članci ponovo počeli pojavljivati u društvenom listu. List je izlazio još 7 godina, ali je sada jeromonah Dionisije „prekinuo svako opštenje“ s njim i nije više u njemu sarađivao.

EPISKOPI I NARODNA VERA 

Narodna hrišćanska zajednica nije nikad dobila neko određeno zvanično priznanje Svetog arhijerejskog sabora, premda je to nekoliko puta molila i – očekivala. U kome se pak dijapazonu kretao stav naših jeraraha prema NHZ najbolje se vidi iz jednog zapisnika sednice Svetog arhijerejkasog sabora iz 1931. godine. Kad se povela reč o Bogomoljačkom pokretu, mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo — otvoren i nagao kao što ga je bio dao Bog — ljutito je izjavio: „Već od početka pošlo se pogrešnim putem. Nije se znalo i još se ne zna: šta hoće taj pokret, kakav ima cilj i ko ga vodi…“ Mitropolit banjalučki Vasilije se takođe odsudno izjasnio protiv „udruženja bogomoljaca“. Episkop Dositej niški i Josif bitoljski zamerali su što bogomoljci i njihov vođa ne vode dovoljno računa o kanonskim pravima paroha i nadležnih arhijereja. U prilog pokreta se izjasnio episkop šabački Mihailo i, osobito, episkop žički Jefrem, koji je svečano izjavio da dozvoljava na teritoriji svoje eparhije da i „delegat Svetog sinoda“ (ep. Nikolaj) i pojedinačne bogomoljačke organizacije mogu razvijati najširu delatost. Episkop zahumsko-hercegovački Jovan izrazio je žaljenje što je u Svetom arhijerejskom saboru dosada „mnogo raspravljano o bogomoljačkom pokretu, ali da o tome nikada nije doneta jedna određena načelna odluka“. Episkop bački Irinej je podsetio da je Sveti sinod „svojom okružnicom preporučio sveštenstvu da se prema bogomoljačkom pokretu odnosi sa blagosklonom neutralnošću i to je zasada dovoljno“. Nismo uspeli pronaći u Sinodskoj arhivi raspis u kome bi bio upotrebljen baš taj izraz, ali je vladika Irinej ponekad bio genijalan da stvari krsti pravim imenom. Sem episkopa Nikolaja, nekolicine sveštenika-entuzijasta i onih sveštenomonaha i monaha koji su ponikli iz bogomoljačkog pokreta, svi su se naši crkveni ljudi odnosili prema NHZ sa manje-više blagonaklonom neutralnošću. Protivnici NHZ nisu joj mnogo smetali, a prijatelji je nisu naročito forsirali.

NEUTRALNOST NADLEŽNIH? 

NHZ je podnosila nekoliko puta svoja nova (i još novija) proširena pravila Svetom arhijerejskom saboru na odobrenje (1924. i 1930). Sveštenička skupština održana na Cetinju 1925. takođe je molila Sveti arhijerejski sabor „da propiše tačna uputstva kako da se (sveštenstvo) drži prema ovom pokretu, jer je dosadašnja odluka o tome nedovoljna s obzirom na današnju veličinu i jačinu pokreta“… Našao se pobuđenim i jedan sveštenomonah da piše neposredno Saboru: „Prihvatite ovo delo, pozvani; žrtvujte se, pomazani; upravljajte, određeni, makar od telesnog malo i žrtvovali — Nije pravo da seljaci ostavljaju ralo i volove i dolaze ko zna otkuda da mesto vas i sveštenika „misioniraju“ … „Predmet“ se ipak i dalje vozio od referenta do referenta, od Sabora do Sinoda i obratno, i tako su prolazile godine… Tek tamo pred rat neko je u Patrijaršiji sačinio „Nacrt Pravila Svetosavskog pravoslavnog pokreta“ kojim je trebalo da se zamene ona kratka Pravila iz 1921. godine, koja je bio odobrio patrijarh Dimitrije. Nacrt je umnožen, poslat arhijerejima na proučenje, ali… došao je rat, te ni ovaj četvrti, najnoviji nacrt Pravila, nije potvrđen…

ČETIRI STOTINE PEDESET BRATSTAVA 

Ipak, zahvaljujući onoj „blagosklonoj neutralnosti“, pokret je i bez pravila i najvišeg odobrenja živeo i širio se. Godine 1927. već je imao 72. organizovana bratstva, 1928. imao ih je 85, 1929. — 125, 1930. — 150, 1931. — 172, 1932. — 200, 1933. — 233, 1934. — 312, 1938. — 400, a 1939. — 450! Šteta što je prvih meseci posle drugog svetskog rata u Kragujevcu nestala knjiga u kojoj su bila upisana sva registrovana bratstva. Ali, i bez nje može se, iz listova „Hrišćanska zajednica“ i „Misionar“, ipak ustanoviti u kojima su našim krajevima ta bratstva postojala. Najviše ih je bilo u užoj Srbiji, zatim u Banatu, Bačkoj, Sremu i u istočnoj Bosni. Većina ih je bila po selima, ali spominju se i gradska bratstva (Beograd, Zemun, Kragujevac, Jagodina, Niš, Pirot, Kruševac, Požarevac, Smederevo, Valjevo, Novi Sad, Sombor, Senta, Srbobran, Vršac, Veliki Bečkerek, Kikinda i dr.). U Makedoniji ih je, izgleda, samo po gradovima“ i bilo – te se jedino ta gradska bratstva i spominju (Tetovo, Bitolj, Prilep, Resen, Kičevo, Skoplje, Kruševo…). Zabeleženo je da je mitropolit zagrebački Dositej pozvao misionare u zagrebačku i gornjokarlovačku eparhiju, ali se tamo od organizovanih bratstava spominje jedino bratstvo u Vojniću. U Hercegovini su, na zauzimanje episkopa zahumsko-hercegovačkog Tihona i Čede Milića, starešine hercegovačkih sokola, tek 1939. i 1940. dolazili misionari Branko Simeunović i Stevan Malić, iz istočne Bosne, a posle njih i slepa pesnikinja i recitatorka Draginja Bošković i sa njom monahinja Sara Đuketić. Te su dve grupe obišle skoro sva hercegovačka sela, držale propovedi i bile rado slušane. „Stotinama ljudi, žena i djece — pišu — skuplja se svako veče na molitvene zborove, želeći da čuju živu jevanđelsku riječ, jer je narod ovamo mnogo željan Hristove nauke“. Ipak, ima podataka da je i iz eparhije zahumsko-hercegovačke bilo registrovano samo jedno bratstvo (selo Seljani). — O timočkom i vranjskom kraju, Kosovu, Metohiji, Sandžaku, Dalmaciji, centralnoj i zapadnoj Bosni i o Slavoniji u društvenom listu ima sasvim malo pomena. O Crnoj Gori naišli smo samo na podatak da je bilo pretplatnika na list u Lijevoj Rijeci, a iz Boke je neki carinski službenik objavljivao u listu poneki dopis u rubrici „Zbirka savremenih čuda“. Među Srbima u inostranstvu postojalo je zajedničko bratstvo NHZ za sela Čanad i Saravolu u Rumuniji, kao i bratstvo u Detroitu (Mičigen, SAD), koje je osnovao prota dr Dušan Trbuhović.

BROJ ČLANOVA 

Koliko je članova NHZ ukupno bilo ne može se ni približno ustanoviti. Cifre koje se u listu spominju sasvim su proizvoljne (1926. godine spominje se da NHZ ima oko 70.000 članova, 1928. — 30.000, a 1930. — kada je pokret bio silno uvećan — da ima samo 15.000!). U ogromnoj većini članovi pokreta bili su seljaci, zanatlije, radnici, domaćice i, uopšte, ono što se zvalo „nižim staležom“. Kao bele vrane spominju se među gorljivim članovima NHZ: dvojica sudija, jedna lekarka, dva učitelja, nekoliko seoskih trgovaca i nekoliko nižih državnih službenika.

Svako je bratstvo NHZ nosilo ime nekog praznika ili svetitelja-zaštitnika i taj dan je slavilo. Neke su od tih slava bile čuvene (Sveta Trojica u Kragujevcu, Sveti Dimitrije u Osečini Valjevskoj, Sv. Preobraženje u Dalju i dr.). To su bile prilike da se skupe braća iz okoline, a često i iz udaljenijih krajeva.

Nekoliko godina pred rat počelo se i sa osnivanjem eparhijskih saveza bratstava. Zabeleženo je da su ti savezi obrazovani u eparhijama: žičkoj, niškoj, beogradsko-karlovačkoj, zvorničko-tuzlanskoj, banatskoj i braničevskoj. Godine 1940. episkop šabački Simeon odobrio je da se osnuje i savez bratstava „Šabačke eparhije (35 bratstava).

Nemamo dovoljno podataka ni o tome koliko je bratstava bilo u kome eparhijskom savezu. Spomenuto je da su u savezu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke bila 1940. godine učlanjena 24 bratstva (blagoslov za osnivanje saveza dao je bivši „protivnik“— patrijarh Gavrilo!). Isto tako spominje se da je u žički savez bratstava bilo učlanjeno 33, u braničevski 44, u zvorničko-tuzlanski 50 i u banatski 51. Za nišku i ostale eparhije nemamo podataka. Među arhijereje prijatelje NHZ ubrajaju se: Georgije i Damaskin banatski, Mitrofan i Venijamin braničevoki, Jovan niški i — osobito — Nektarije zvorničko-tuzlanski.

Za godine 1930-1940. karakteristično je i održavanje mnogobrojnih tromesečnih botomoljačkih sabora po pojedinim eparhijama. Oni su ponekad bili tako brojno posećeni i tako dobro organizovani da nisu mnogo zaostajali za onim velikim i opštim godišnjim saborima NHZ.

IZDAVAČKA DELATNOST

 Pre nego što je NHZ i osnovana obrazovao se u Beogradu 1919. godine jedan uređivački odbor koji je otpočeo izdavati mesečni časopis Bogomolja. List je doživeo svega dva broja pa se ugasio. Ni Patrijaršijska biblioteka ni biblioteka Bogoslovskog fakulteta nemaju nijedne sveske toga časopisa. Oktobra 1920. pojavljuje se i drugi list Sabornici. Sudeći po jednoj kasnijoj belešci, izišlo je 11 brojeva. Patrijaršijska „biblioteka ima samo prvih 6 (od oktobra 1920. do marta 1921). To je bio pomalo pretenciozan list i, po svemu sudeći, više namenjen gradu nego selu. Na koricama je stajao moto: „I usred Sodoma stajaćemo silno kao Zakon Tvoj, i na razvalinama bivšeg čovečanstva, mi ćemo poći korak dalje“. Ali list nije imao dovoljno ni čitalaca ni saradnika (donosio je prevode, nasumice uzete odeljke iz Nikolajevih knjiga i neke maglovite pesme u prozi), te je i on prestao izlaziti. Pošto su i „Sabornici“ obustavljeni, „kao list nepodesan za narod“, pokrenut je 1922. godine u Kragujevcu časopis Nove duše. Pod ovim nazivom izišle su svega 2 sveske (za januar i februar 1922). Ali, kako je naziv „Nove duše“ bio „tako idealan i visok da je bio nerazumljiv za mnoge … spustili smo se niže“ i po četvrti put promenili ime listu. Tako se marta meseca 1922. godine pojavio list Hrišćanska zajednica. U prvom broju (koji ipak nosi oznaku „br. III“) objavljena je i prigodna molitva… „I sada, Goopode, možda po Tvojoj volji, mi nazivamo list „Hrišćanska zajednica“, tj… zajednica s Tobom“…

List je pod tim imenom (i neko vreme pod imenom „Pravoslavna hrišćanska zajednica“) izlazio sve do 1935. godine. Prvog januara 1936. list se sjedinio sa bitoljskim časopisom „Misionarom“ i otada pa do kraja izlaženja (februar 1941) nosio je naslov „Misionar“ – organ Saveza Pravoslavnih Bratstava Narodne hrišćanske zajednice.

„Bogomolja“ i „Sabornici“ štampani su u Beogradu i Zemunu, a „Hrišćanska zajednica“ i „Misionar“ u Kragujevcu (najpre u štampariji „Novo vreme“ S. Pantelića, a kasnije (od 1924) u sopstvenoj štampariji NHZ). Od 1922. do 1931. urednik lista bio je Dragoljub (potom Dionisije) Milivojević. Neko vreme (od 1927-1929) kada je on nešto pao u nemilost kod patrijarha Dimitrija (što je kao Patrijarhov klirik „ignorisao kanonska prava svoga nadležnog Arhijereja prilikom svoga monašenja i rukopoloženja“), list je nominalno „uređivao odbor“, a odgovorni urednik bio je jeromonah Misailo Stojanović, sabrat manastira Drače. Godine 1932-1934. uređivanje lista bilo je povereno Živanu M. Marinkoviću, tadašnjem profesoru veronauke Treće beogradske gimnazije. U toku 1935. list HZ je uređivao Aleksa Todorović, arhijerejski namesnik iz Guče. Kao što smo već spomenuli. 1936. časopis je promenio ime i počeo izlaziti pod nazivom „Misionar“. Prvih šest meseci urednik „Misionara“ bio je književnik Emilijan Glocar, sveštenik iz Dalja; pomoćnik urednika svešetnik Milan Sretenović, iz Kragujevca i odgovorni urednik dr Radoje Arsović, potonji monah Jakov. Od oktobra 1936. do aprila 1938. list uređuju dr Arsović i jeromonah Jovan Rapajić, a od 1. maja 1938. do februara 1941. sam o. Jovan Rapajić. — List je izlazio mesečno, prvo na 16, pa na 32 strane. „Misionar“ je uz svaki broj imao i besplatni dodatak „Mali misionar“, koji je, uglavnom, sam ispunjavao svojim prilozima vladika Nikolaj. — Časopis je 1922. godine otpočeo sa tiražom od 3.000 primeraka. Do 1937. godine najveći tiraž lista je bio 12.000. — „Mali misionar“ je štampan jedno 5 meseci (1936) u 40.000, pa je spao na 20.000, da bi se 1937. popeo na 22.000. — Za dalje godine, na žalost, nema podataka.

IZVEŠTAJI O IZDAVAŠTVU 

Pored toga časopisa, izdavane su prvih godina i „Svetogorske vesti“ (sveščice od 4 strane koje su se besplatno delile narodu). Povremeno je izlazio i tromesečni list „Žitija svetih za svaki dan u godini“ u 2.000 primeraka. Svake godine objavljivano je i po nekoliko knjižica Biblioteke NHZ. Do 1941. godine izdato je u toj biblioteci preko stotinu većih ili manjih knjiga verske sadržine. Krajem 1936. godine Misionar s vidnim zadovoljstvom beleži: „Dosada smo izdali 1.773.000 svezaka našega lista; 164.000 Svetogorskih vesti; 57.000 Žitija svetih; 969.300 raznih pobožnih knjiga i knjižica, što ukupno čini 2.963.300 svezaka. Septembra meseca 1937. objavljano je da se taj broj popeo na 3.224.300. svezaka. Velika je šteta što ova statistika nije objavljivana i sledećih godina (1938-1941). Ipak, nećemo pogrešiti ako kažemo da je NHZ odštampala između dva rata preko četiri miliona svezaka verskih knjižica i listova. To je impozantna i kod nas do tada nezabeležena cifra. Narodna hrišćanska zajednica je, dakle, prva „omasovila“ pobožnu knjigu u našoj Crkvi i u našem narodu.

KRITIČARI 

Istina, ta knjiga nije uvek bila i na visini. Kad je urednik lista bio tek student nije se moglo ni očekivati da je imao vremena i mogućnosti za pisanje nekih briljantnih članaka. Radio je, prevodio i pisao neverovatno mnogo, ali, razume se, na dohvat i na brzinu (a posle je to pomalo prešlo i u naviku). Neki čitalac iz Bitolja bezdušno je pisao uredniku: „Vaš list ne samo da ne služi Pravoslavnoj crkvi na čast, nego je prosto kompromituje“. Još porazniju kritiku lista dao je prota dr Vlad. Dimitrijević u Vesniku za 1926. godinu u članku „Bogomoljačka književnost“: „Ovaj organ — pisao je on — stoji na niskom stepenu prosvećenosti… U njemu je suština bogoslovlja slabo zastupljena… Naročito su spočetka u časopis puštani i skroz nepismeni sastavi“ … Među „Duhovnim pesmama“ dr Dimitrijević je pronašao i 4 pesme koje su prenete iz nazarenske pojanke „Nova harfa Siona“, a među prvim knjižicama nekoliko spiritističkih spisa…

NOVE SNAGE 

Posle ovih oštrih kritika nivo lista se vidno popravljao, a kada je za urednika došao jeromonah Jovan (Branko) Rapajić, jedan od naših najdarovitijih mlađih bogoslova, list je postao sasvim solidan. Poslednjih godina je u svakom broju bilo po nekoliko novih (ne preštampanih!) priloga episkopa Nikolaja, a „Mali misionar“ je tada bio vanredan.

Ali, i dok je list bio slabiji, on je imao po pet i po deset puta veći tiraž od svakog od 15 pravoslavnih verskih listova, koliko ih je četrdesetih godina kod nas izlazilo. Dosta je rado priman i čitan. Šteta je što nije i uredno plaćan. Kada prelistavamo stara godišta lista, stalno nailazimo na saopštenja: „Bili smo primorani da izbrišemo oko 2.000 pretplatnika koji nisu platili list dve i više godina“ … „Pretplatici nama dutuju preko 100.000.  dinara“ (to je onda bila ogromna suma)… „Izmirite pretplatu! Grehota je da nam dugujete!“ I zaista, bilo je grehota. NHZ je bila siromašna ustanova. Iz godišnjih izveštaja vidimo da je ponekada u novu godinu ulazila i samo sa 1.502. — dinara u kasi! Zaduživala se, molila za priloge, smanjivala plate osoblju i otpuštala radnike. (Neko vreme imala je 3 svoja štamparska radnika, a neposredno pred rat spala je samo na jednoga! Pravo je čudo kako je — i tada —mogla štampati dva lista u tolikom tiražu i izdavati još i poneku brošuru!). Interesantno je da Patrijaršija u to vreme nije uopšte izdavala knjižice i verske listove za narod. Još je interesantnije da se nije osećala pobuđenom da izdavačku delatnoet NHZ bar koliko-toliko materijalno pomogne.

DOPRINOS BOGOLNIČKOG POKRETA 

Bogomoljački pokret doneo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi tri pozitivne stvari:

1) živo je bio zatalasao između dva rata verski život u Srbiji, Vojvodini i istočnoj Bosni;

2) „omasovio“ je, po prvi put kod nas, versku štampu i

3)obnovio je monaštvo po našim skoro zapustelim manastirima.

Kad otvorimo „Šematizam“ za 1924. godinu, već od prvih strana čitamo: „Starešina manastira je N. N. Sabraće nema“. Ili: „Dužnost starešine manastira vrši sveštenik N. N.“ Ili: „Nastojatelj manastira je ruski izbeglica N. Bratstva nema“. Ili „Nastojatelja nema — manastirom upravlja odbor od mirjana“.

Prilikom    proslave   dvadesetogodišnjice    NHZ (1940. godine) neko je tačno napisao -da je bogomoljački pokret bio rezervoar iz koga je dolazilo naše obnovljeno monaštvo. I stvarno, Pokret je dao samo Hilandaru dvadesetak iskušenika i monaha. Od članova NHZ stvorene su monaške matice u Sv. Naumu, Drači, Ovčar-Kablaru, Studenici, Žiči i Rači. Pokret je dao na stotine i stotine iskušenica i monahinja: Kuveždinu, Kalištu, Vraćevšnici, Jovanju, LJubostinji, Veluću, Nikolju, Sretenju, Tavni, Peći, Ravanici, Manasiji,  Miljkovu,  Ćelijama,  Koporinu,  Sv.  Romanu,  Deviču, Bogovađi i drugim manastirima… Ima bogomoljačkih sela (Riđevštica kod Kruševca, Gojna Gora kod Užičke Požege, Orašje i Mala Kruševica u Temniću, Slatina i Ugljevik u Semberiji, Klenje u Mačvi) koja su samo dala na desetine monaha i monahinja. Ima bogomoljačkih porodica iz kojih je u manastir stišlo po nekoliko članova: iz porodice Čeperković, Jovanović i Đuketić po 4, iz porodice Čabrić, Stevanović i Petrović po 5, iz porodice Ignjatović, Radovanović i Šušić po 6… itd. Istina je da su nam žensko monaštvo donele monahinje — ruske izbeglice, ali je bogomoljački pokret dao za te naše prve ženske manastire jedan dragoceni materijal. Možda otkako smo primili hrišćanstvo nismo imali toliko monahinja po manastirima koliko ih imamo danas. Pre prvog ovetskog rata u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije bilo nijedne monahinje, a sada ih ima na stotine. Te naše seoske žene i devojke iz bogomoljačkog pokreta koje su pošle u manastir na podvig i na žrtvu možda su najbolji svedoci da je Pokret iz koga su ponikle bio u svoje doba izuzetno snažan i predstavljao jednu   nesvakidašnju pojavu.

Izvori: Arhiv Svetog arhijerejskog sinoda, predmet „Narodna hrišćanska zajednica“ od 1926. do 1932; Arhiva „Bratstva pravoslavnih hrišćana“ od 1920. do 1932. i časopisi Narodne hrišćanske zajednice; „Sabornici“ za 1920—1921, „Nove duše“ iz 1922, „Hrišćanska zajednica“ od 1922. do 1935. i „Misionar“ od 1936. do 1941.

* * *

Izvor: Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović), Tihi glas, Beograd 1991., str. 229-253.