Pravda

Goran i Zoran Latifić, Slobodan Pejanović, Saša i Branislav Princip, unuci Jova i Nikole, rođene braće Garila Principa, u razgovoru koji smo vodili u Klubu „Politike”, kao što smo već pisali, naglašavaju da je u porodici sačuvano malo ličnih dokumenata koji bi svedočili o Gavrilu. Iznose dilemu da li je njihov deda Jovo, kao najstariji brat, pre nego što je deportovan u logor u Aradu, odmah posle Sarajevskog atentata, imao dovoljno vremena da skloni, možda i uništi takve dokumente. Ovo pitanje, na koje porodica nema odgovor, važno je zbog toga što se na njega nadovezuje i nedoumica da li je Jovo Princip znao da njegov mlađi brat Gavrilo planira atentat na austrijskog prestolonaslednika, navodi se u tekstu Politike. – Postoji sumnja da je bar donekle bio s upoznat s tim planom – kaže Goran Latifić, objašnjavajući da je Jovo tada već imao drvaru u Hadžićima i da su u dane pre atentata kod njega su bila oba brata, Nikola i Gavrilo koji će otići u Sarajevo. – Naša baba Anka, Jovina supruga, pripremajući Gavrila za taj put, prala mu je veš, te je u porodičnom sećanju ostao zabeležen važan detalj – na njegovoj košulji našla je tragove kolomasti. NJome je bio konzerviran pištolj koji je Gavrilo nosio – navodi Zoran Latifić.

Da li je oružje doneo u Hadžiće ili ga je negde sakrio, otvoreno je pitanje. U svakom slučaju, nije otišao u Sarajevo direktno, nego preko Tuzle, gde se dan-dva zadržao kod Danila Ilića, najstarijeg među atentatorima, mada je i on imao tek 24 godine, nadovezuje se Goran Latifić.

Prema njegovim rečima, postoji sumnja da je Jovo bar donekle bio upoznat s planom o atentatu na austrijskog prestolonaslednika. – U jednoj od porodičnih priča navodi se da je deda Jovo, dan pre tog događaja, poslao najmlađeg brata Nikolu u Sarajevo da spreči Gavrila u njegovom naumu. Poručio mu je da zajedno odu u rodno selo Obljaj, kod oca Petra i majke Marije, koja je za doček počela da im priprema bogatiji ručak. Prema ovoj verziji, Gavrilo je saslušao Nikolu, ali nipošto nije hteo da prihvati Jovinu poruku. Odlučno odbivši da ide kod roditelja, rekao je Nikoli da sam krene u Obljaj. Takav stav potvrđuje da je Gavrilo bio izuzetno principijelan i vrlo hrabar, spreman da sve preuzme na sebe. Ova epizoda posredno potvrđuje da je najstariji brat, naš deda Jovo, sumnjao da se nešto dešava, možda je neke stvari znao i podrobnije, mada svakako nije znao sve, zbog duboke konspirativnosti koja je krasila Gavrila i njegove drugove „mladobosance” – kaže Goran Latifić. Jovo Princip bio je izrazito snažna ličnost, sposoban i prodoran čovek. Mnogo je držao do obrazovanja mlađe braće, zbog čega je pomagao, koliko je mogao, i Gavrila i Nikolu, dok je ovaj studirao i s uspehom završio studije medicine u Gracu, piše Politika. – U jednom momentu, deda Jovo se naljutio na Gavrila, pošto mu on nije rekao da ide u Srbiju, u Beograd. Zato mu neko vreme nije slao novac, zbog čega je Gavrilo u tom periodu teško živeo, ali su taj spor bratski izgladili – navode naši sagovornici.

Posle atentata i pogroma Srba u Sarajevu, Jovo je bio odmah uhapšen i deportovan u Arad, sva imovina mu je zaplenjena, a njegova žena Anka je ostala s jednogodišnjim sinom Slobodanom Principom, koji će ostati upamćen u istoriji po nadimku Seljo. Vatreni borac za radnička prava, beogradski student i član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, jedan od organizatora partizanskog ustanka u Bosni 1941. godine, Seljo će u novembru 1942. godine, posmrtno, biti proglašen za jednog od prvih narodnih heroja Jugoslavije. Umro je u februaru od posledica tifusa.

– Kako je Jovo uspeo da pobegne iz Arada i da stigne na Solunski front ostalo je nekako u magli. U svakom slučaju i taj njegov podvig svedoči o snažnoj slobodarskoj crti u porodici Princip, čiji su svi članovi posle Nevesinjske puške jula 1875. godine učestvovali u ustanku koji je zahvatio Bosnu i Hercegovinu. U njemu je učestvovao kao Petar Mrkonjić i potonji kralj Petar Prvi Karađorđević, pa otuda i veza između Principa i Karađorđevića. Kralj Aleksandar je dodelio dedi Jovu kompleks šume na Igmanu, kod Trnova, a jednom ga je primio u posetu. Ostali su u razgovoru dva i po sata. Kao poslanik, Jovo je nekoliko mandata proveo u Skupštini. Objedinjavao je veliku i poštovanu familiju Princip i bio veliki dobrotvor. Prek čovek, ali izuzetno darežljiv, znao je da podeli drugima i kada nema za sebe. – U narodu je ostala priča da je znao da zaustavi i kompoziciju voza i da presretnuto podeli sirotinji. Okupljao je ljude kao narodni tribun, bez obzira na nacionalnost, a bio je i boem. Iz ličnog iskustva znam, pošto smo sekli dedinu šumu na obroncima Igmana, kakav je ugled uživao među seljacima muslimanima, koji su izvlačili debla tradicionalno, konjima. U pauzama sedimo, jedem bosansku pitu, a jedan od meštana Đino se zvao, priča o deda Jovu, koga su zvali Princo. Imao sam utisak da je hteo da ustane kad god se pomene njegovo ime, što svedoči koliko je bio poštovan. Majka mi je pričala da je bilo situacija kada maltene nisu imali šta da jedu, pošto bi deda sve razdelio drugima – svedoči Goran Latifić. Izvor: Politika (Slobodan Kljakić)