Pravda

Današnja situacija u Ukrajini osvojenoj od strane SAD - marionete, razbojnička vlast, ubistva civilnog stanovništva, žena i dece da bi se ta vlast zadržala, a takođe i čitav sled događaja koji su prethodili krahu Ukrajine (Libija, Irak, i t. d.) već su mnogo puta postavili pitanje o mogućnosti globalnog rata SAD sa Rusijom. Treba početi od glavnog pitanja. Radi čega danas započinjati rat? Za šta da se ratuje? Postoje tri vidljiva razloga: borba za tržišta, borba za pravo da se bude u pravu u svojim idejama i da te ideje imaju prioritet, i na kraju, samo radi toga da Rusija više ne postoji. Formalno su sva tri razloga delimično tačna. Ali, ako se bliže pogleda, onda globalni, a ne lokalni rat danas više ne stvara tržište, već ga uništava. Tako je bilo u posleratnoj Evropi koja nije mogla ništa da troši, a SAD koje nisu stradale u ratu počele su da propadaju zbog preteranog nagomilavanja i porasta papirne novčane mase. Taj problem su uspeli da reše samo pomoću Maršalovog plana, izbacivanjem viška novca u Evropu i njegovim povezivanjem sa dolarom. Poziv francuskog liberala F. Gizoa „Bogatite se!“ više nikoga nikud ne zove, jer se preko hleba ne traži pogača, zapadnoevropsko društvo se nalazi na granici svojih potrošačkih mogućnosti. LJudi imaju sve (sem sreće) i zato ih je besmisleno primamljivati budućnošću još jedne mašine za pranje veša, tim pre što se u ratu za tu mašinu može izgubiti sve što se ima. Što se tiče ideja, njih SAD jednostavno nemaju, budući da razgovori o „američkoj izuzetnosti“ u duhu „biti Amerikanac, znači da sav ostali svet mora meni da ugađa“, nisu ideja već obuzetost za koju se ne može ginuti. Svesno svođenje svih velikih ideja i dela do nivoa pop-popularnosti, po rečima G. Rozenberga, pridavanje „kiču intelektualne dimenzije“ i istrebljivanje velikih dela kulture njihovim zabavnim verzijama, lišili su SAD i ceo Zapad sposobnosti da pokreću velike ideje. Sem toga, one nemaju za koga da se pokreću. Ponavljajući za M. Fuko tezu o „smrti čoveka“, zapadnoevropski, a za njim delom i američki socium složio se s tim da nema čoveka, već da postoji marioneta koja se aktivira bilo čime. Upravo tog „bilo čime“, našlo se u izobilju. Samim tim se socium neminovno složio sa ukidanjem istinskih prava i sloboda čoveka. Preciznije rečeno, konkretne slobode su žrtvovane za apstraktnu slobodu „za tribine i pesnike“ (Gisdorf), za „natpise na frontonima javnih zgrada“ (Sedijo). Ta apstraktna sloboda brzo je dobila forme loše shvaćene tolerancije i prvobitne mitologije, čije se stvaranje i virusno širenje podudarilo sa aktivnim razvojem televizije. Zato danas ozbiljni evropski intelektualci objašnjavaju i tumače ono što se već desilo, mire prošlo sa sadašnjim, emituju zrake razuma ujednačeno na čitav digitalni svet i drže umna predavanja, ali po njima više niko ne proverava istorijsko vreme. A pošto nema ideje, nema duha, onda nema za šta ni da se ratuje. Pisac i filozof Alen (Emil Ogist Šartje) pisao je da se potresi, revolucije (čitaj, ratovi) „dešavaju u ime duha i usmereni su protiv kuvara“. Odnosno, rat ne počinje u ime čoveka uvređenog u servisu za hemijsko čišćenje ili poniženog u zavodu za socijalno osiguranje, nego u ime onih koji su ustali zbog nepravednog uređenja sveta. Oni koji prvi postanu svesni sebe kao produkta te nepravednosti, spremni su da se u ime budućnosti odreknu svega što ih povezuje sa prošlošću. Odnosno, rat je neizbežna žrtva. U sadašnjoj situaciji upravo kuvari nisu spremni ništa da žrtvuju, dakle, nisu spremni ni da ratuju. Po uverenju I. Hajzinga, osećanje superiornosti (na kojem se može graditi ideja osvajanja i strategija) uvek se zasnivalo na kulturi. A ako nema prave kulture onda nema ni pravog osećanja superiornosti. Poslednji razlog je, zapravo, apstraktan, tim pre što Rusija ne može da ne postoji, što i u Americi razumeju. A ako se čak za trenutak zamisli da će taj zadatak biti postavljen, onda će se za „nepostojanje Rusije“ morati platiti sopstvenim nepostojanjem. Da i ne govorimo o tome da tokom poslednjih decenija iskustvo SAD pokazuje da se niko ne upušta u rat nemajući apriornu sigurnost u pobedu. Započinjanje rata po principu Napoleona -„prvo se upustiti u ozbiljnu bitku, a kasnije ćemo videti“ - nije moguće zbog toga što nivo razornosti strateških sistema naoružanja neće omogućiti da se očuva lokalni karakter rata. Nije slučajno H. Kisindžer još 1970-ih počeo da govori o nemogućnosti prenošenja vojne sile u politički uticaj, a ta teza ni danas nije izgubila svoju aktuelnost. Nuklearno obuzdavanje ovde uopšte nema nikakve veze. Sem toga, treba se setiti da su SAD tokom poslednjih dvadeset godina potpuno ukinule pravila igre, diplomatiju i međunarodno pravo, ali nisu ukinule pamet i zdrav razum. A to znači da one shvataju (posebno posmatrajući Putina poslednjih godina) da ako se nešto takvo i desi i njih će takođe bez pravila početi da uništavaju. Odnosno, one su postale taoci sopstvenog sistema. Šta je još važno da se shvati odgovarajući na gore postavljeno pitanje? Drugi svetski rat (kao delimično i Prvi) desio se zato što je bila sakupljena ogromna energija ljudi i ideja. Nemačka je po svaku cenu želela ne samo revanš zbog Versaja, revanš koji je pretpostavljao ne samo brz povratak na predratnu moć Nemačke, nego i kretanje dalje, ka osvajanju čitavog civilizovanog sveta. SSSR je stremio ka novom, pre toga neviđenom svetu sveopšte sreće i pravednosti, rešavao je zadatke koje čak nije mogao ni da zamisli i bio spreman na to da se neprijateljsko okruženje ne predaje tako lako. Upravo je energija koju smo pomenuli omogućila Nemačkoj da prvo osvoji Evropu, a zatim da dođe do Moskve. A Sovjetski Savez zamalo što nije uspeo da uradi to isto - imao bi dovoljno snage da dođe do La-Manša da nisu SAD, koje su energično sakupljale žetvu koju nisu ni sejale i koje su Hirošimom i Nagasakijem jasno aludirale na Treći svetski rat, ako se mi ne zaustavimo. Američki naučnik M. Šeri pisao je da je krajem 1945. Objedinjeni obaveštajni komitet SAD odredio dvadeset sovjetskih gradova kao objekte „pogodne za nuklearno bombardovanje“. Kako bi rekao Stanislavski, danas nema „nad-zadatka“, nad-ideje, nema energije neophodne za rat - ona je sva potrošena u obnavljanju posle liberalnog genocida (u Rusiji) i u razmišljanjima o tome šta bi se još moglo kupiti za vreme šopinga i kako sačuvati novac (u SAD i Evropi). Upravo težnja za komforom ubila je energiju koja bi mogla u ratu da se izlije. Sem toga, za rat su potrebna iskrena osećanja. Mržnja, gnev, očajnička želja da se preživi, ljubav prema Otadžbini i prema bliskim. Ali danas, zahvaljujući tom istom komforu i uprošćavanju savremene kulture, jednostavno nije ostalo iskrenih i snažnih osećanja. U društvenoj svesti radost, uzvišeno osećanje, ustupilo je mesto zadovoljstvu, a ogroman broj ljudi koji su mnogo puta osetili zadovoljstvo ne samo da gotovo i ne osećaju radost nego joj i ne teže. Isto tako ne traže ljubav (preciznije, u njoj traže samo zadovoljstvo), a pošto su zaboravili da vole, zaboravili su i da mrze. Zato nema stimulansa za ratovanje, jer u najodlučnijem trenutku neće pobediti neprijatelj, nego će nadvladati kukavičluk, strah da će se izgubiti upravo komfor. Inače, u ovom pristupu sasvim je jasna uloga SAD u otpočinjanju građanskog rata u Ukrajini. To je upravo ispoljavanje kukavičluka, pokušaj da se od sebe udalji narasla moć Rusije i da se niveliše mogući konflikt. Rat počinje onda kad nekog priteraju uz zid, a može se ići samo napred, jer nazad nema kud. Šta se ranije govorilo čoveku kad se „zanese“, kad posrne, kad učini grešku ili prekršaj? „Kako si mogao? Pa, ti si pravoslavac! Kako si mogao? Pa, ti si komsomolac! Ti si komunista! Ti si vojnik! Kako si mogao? Pa, ti si sovjetski čovek!“ Setimo se poznate scene iz „Novele o pravom čoveku“, kada Komesar nagovara Meresjeva da se posle gubitka nogu ne predaje: „Pa, ti si sovjetski čovek! A on je na „Farmanu“ leteo! Zar je to avion?! To je polica. Ali, Aleksej, ti si sovjetski čovek!“ Ili kraj pripovetke „Ne postoji u popisu“: „Zatim je general nešto tiho rekao. - Navedite vaš čin i prezime, - preveo je Svicki. - Ja sam ruski vojnik“. Znači, postojao je baš taj „zid“ uz koji je uvek bilo moguće priterati čoveka, dovesti ga u položaj kad dalje nema kud da se povlači, kad treba ili završiti, ili se odreći Hrista, sistema ideja, svoje zemlje, odnosno, čovek je ili uspostavljao ime čoveka, ili ga je konačno gubio. Danas takav zid niko nema, nema Zapad, SAD, kod nas se srušio pre dvadeset godina, a novi se za sada nije pojavio, mada sve ide ka tome. Zato ni kod nas, ni na Zapadu niko ne zna šta reći čoveku koji krade, izneverava, laže, propada, izdaje zemlju, i opet ne želi da ide u rat: „Kako možeš? Pa ti si…“ Ko? Šta staviti umesto tri tačke? Nema zida. A to znači da se može beskonačno odstupati izmišljajući stalno nove povode za opravdanje novih i novih grešaka i prekršaja. Obratite pažnju šta se piše u svetskim novostima - stalno se beskrajno pravdaju. Zašto su prisluškivali pola sveta, zašto su ubili mirne ljude, zašto se ne poštuju sporazumi i t. d. Postoji još jedan problem, po rečima D. Ikeda „rat je - način korišćenja izobilja ogromne industrijske moći društva“. Rat - to je veoma skupo. Za njega u SAD danas jednostavno nema finansijskih i ljudskih snaga. Bilionski dugovi više ne mogu da se povećavaju, samosvest Amerikanaca drži se samo na magičnim formulama i neće izdržati ni prvi sudar sa realnim svetom, budući da je lepo osećati svoju izuzetnost pored kamina, u toplom i u blagostanju, sa čašom Henesija, ali u zemunici ispod ruševina mnogo je teže. Zato ne čudi da se danas u razgovorima o ratu stalno računa koliko će to koštati. A sila koja računa rashode pre nego što počne rat - nikada ga neće otpočeti. Sem toga, ne treba zaboraviti značajnu misao H. Arendta o tome da je „zabava osnovni oblik postojanja savremene kulture“. Kulture u najširem smislu. Strategija SAD tokom poslednjih godina uverava nas da oni beskrajno zabavljaju i rasterećuju od briga svoje potrošačko društvo ogrezlo u šopinzima nudeći im lokalne ratove, terorističke napade, pretnje, potrese, Okupiraj Vol-strit i t. d. Čak se tajfuni i uragani uklapaju u taj trend. Međutim, globalni rat može da bude zabava samo do određene, veoma ograničene mere, kada počinju glad, bolesti, nema interneta, „Starbaksa“, a ima šanse da se umesto kroasana proguta raketa, onda više nema želje za zabavom i igrom. Zbog toga teško da je moguć globalni rat. To uopšte ne znači da nema onih koji teže ka njemu. Zašto? Oni misle da će rat odgovoriti na sva pitanja, zaboravljajući misao već pomenutog J. Hajzinga, da je „verovanje u svrsishodnost rata u najbukvalnijem smislu sujeverje, ostatak prošlih epoha kulture“. Oni ne vide izlaz iz situacije u koju su sami sebe doveli, a zbog bezizlaznosti spremni su da predlože kolektivno samoubistvo imajući čudno uverenje da će sami oni preživeti i procvetati na zgarištu. Ipak, u poslednjem momentu i oni će sve razumeti. Piše: Boris Jakmenko Izvor: Fakti