Pravda

Ta šuma, nadomak Jindrihovica, za Srbe bi trebalo da bude sveta. Trebalo bi, ali kao što mnogo toga Srbima nije sveto, tako ni ona nije. U njoj počiva, u jedva vidljivim humkama, oko 1600 srpskih vojnika i oficira, zarobljenih 1914. i 1915. godine, tokom odbrane Srbije od Austrougara. Više od 40 000 vojnih zarobljenika, Rusa, Italijana, a najviše Srba, odvedeno je sa fronta u tada najveći zarobljenički logor na teritoriji Austrougarske – Jindrihovice. U tom malom mestu ali i u drugim logorima širom današnje Češke, zauvek su ostali mnogi. Daleke, 1932. godine njihove kosti sakupljene su i sahranjene u mauzoleju u Jindrihovicama – 7100 srpskih vojnika i jedan broj civila. Kažu da je najstariji bio srpski devedesetogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov osmogodišnju unuk. Izgradnju mauzoleja u Jindrihovicama pomogao je tadašnji predsednik Čehoslovačke, Tomaš Masarik, lični prijatelj Kralja Aleksandra I. Masarik nije zaboravio ono vreme kada je, krijući se od Austrougarskih vlasti, u džepu nosio – srpski pasoš ! Tu gde je danas već pomenuta šuma, nekada je bio logor u Jindrihovicama. Decenije su prolazile, vreme i priroda obavljali su svoj posao, pa je vojničko groblje postepeno zarastalo u šumu i zaborav. Sve dok 1994. godine Dejan Ranđelović nije sa prijateljima došao da bere pečurke. - Bukvalno sam se sapleo na spomenik na kome je pisalo „ovde počiva taj-i -taj iz Požarevca“. Nisam mogao da verujem ! Onda smo još malo bolje pogledali i našli i druge spomenike naših vojnika. Otišao sam u selo i prvog meštanina pitao zna li šta o tome. I, tako sam saznao za logor u Jindrihovicama – priča Dejan. Iako je mauzolej u Jindrihovicama posle Drugog svetskog rata skoro zaboravljen, srpska država o njemu se koliko-toliko brinula. Ali, ista ta država nije znala za postojanje vojničkog groblja u samo pet kilometara udaljenoj šumi. Sve dok humke i spomenike srpskih zatočenika nije ponovo otkrio Dejan Ranđelović, početkom devedesetih godina prošlog veka. Od tada traje njegova borba da se ovo, kako kaže, sveto mesto, na odgovarajući način zaštiti. - Mi moramo to brzo da uradimo. Po zakonu, vojnička groblja štite se sto godina, a posle toga prestaje njihova zaštita. Za dve godine biće 100 godina od Prvog svetskog rata, a da mi ništa nismo učinili da uredimo ovo mesto – vajka se Dejan. Dejan i njegovi prijatelji sakupili su nekoliko spomenika srpskih vojnika na jednom proplanku i tu podigli krst. Ali, ovo mesto niko ne posećuje. U mauzolej u Jindrihovicama dolaze s vremena na vreme srpski turisti, zvaničnici retko. A Jindrihovice su, posle Zejtinlika, najveće srpsko vojničko groblje u Evropi! Slavoljub Stojadinović, predsednik požarevačkog Gradskog odbora Udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912 – 1920, koji je predvodio svoje i smederevske članove Udruženja na hodočašće u Jindrihovicama, ne slaže se sa tim : - Na Zejtinliku je sahranjeno sedam i po hiljada naših vojnika! Jindrihovice su veće stratište, jer treba računati i one nesrećnike koji još počivaju u šumi. Sa njima ih je 8.700! Budući da su Jindrihovice bile vojnički logor, u njima nije bilo masovnih ubistava, ali je masovnog stradanja, ipak, bilo. Logoraši su umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti. Radili su do iznemoglosti u obližnjem kamenolomu, gradili su fabriku hemije u Sokolovu, do koga su svakog dana, pešice, išli po trideset kilometara, tamo i nazad. Bivalo je da ih je umiralo i po četrdesetoro dnevno. NJihovi saborci odnosili su ih na groblje u današnjoj jindrihovačkoj šumi, u otvorenim, drvenim kovčezima. Tamo bi ih izručili u već otkopane jame, a sanduke vraćali u logor, da u njih smeste nove mrtvace. Mnogi od onih koji su danas nosili sanduke – sutradan bi bili u njima! Dejan Ranđelović, kao poslednji apostol, čuva sećanje na Jindrihovice. I nada se da će neko, ko je za to u Srbiji plaćen i nadležan, učiniti nešto da borovi i jele, bez svoje krivice, ne dovrše ono što su Austrougari započeli pre skoro jednog veka. Izvor: Danas