Pravda

Bio sam član Titovog tajnog tima koji je imao zadatak da napravi atomsku bombu. Taj posao su direktno kontrolisali Politbiro i Udba. Član sam čitave mreže ljudi u svetu koji otvoreno izučavaju problem obaveštajnog rada u 20. veku. Glagoljiv i otvoren, kao čovek i kao profesor bezbednosti i špijunaže, Stevan Dedijer je u poznim godinama javno priznao da je bio svetski obaveštajac. Najpre je bio špijun, potom naučnik međunarodnog renomea, profesor na petnaestak univerziteta, ekspert mnogobrojnih institucija koje se bave analizama globalnih trendova u obaveštajnom i realnom svetu. Dok je pisao memoare, dao im je naslov „Špijun kojeg smo voleli”. Rođen je u Sarajevu 1911., ali je dovoljno dugo živeo tako da je bio učesnik, svedok i analitičar tri svetska rata i ostalih istorijskih zbivanja. Kao potomak pripadnika tajne organizacije „Crna ruka” bio je predodređen da bude zagonetna ličnost. NJegov otac Jefto Dedijer iz Bileće bio je „crnorukac”, prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa i Mustafe Golubića, dvojice najtajanstvenijih ljudi u Kraljevini Srbiji. Školovao se u Americi, a period između 1936. i 1949. bio je izuzetno buran u njegovom životu, jer je postao saveznički padobranac u Drugom svetskom ratu. Profesor Tvrtko Jakovina piše „da je Stevan Dedijer bio član vojne obaveštajna službe OSS, koja je preteča CIA”. Prošao je padobranski kurs i specijalnu obuku, tako da je postao telohranitelj američkog generala Maksvela Tejlora, komandanta 101. letačke divizije. Kada se, posle rata, vratio u Beograd kao član KPJ dobio je obaveštajni zadatak da pomaže grčkim komunistima i partizanima generala Markosa. Potom su ga Josip Broz Tito, Politbiro KPJ i Udba angažovali da špijunira Pavla Savića u Nuklearnom institutu „Vinča“ i pomogne da Jugoslavija napravi atomsku bombu. Posle emigriranja u Švedsku 1961, Udba ga je proglasila neprijateljem države, agentom CIA i za njim poslala svoje tajne agente da ga ubiju. U Lundu je Dedijer osnovao univerzitetsku katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti, postavši rodonačelnik jedne nove naučne discipline o industrijskoj špijunaži. Često je govorio: „Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć.” Za sebe je govorio i potpisivao se „kao Srbin sa dna kace, koji smrdi na kiseli kupus”, na svojoj vizitkarti predstavljao se kao „obaveštajni savetnik”. Ovu ulogu igrao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka. Umro je 13. juna 2004. u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života. Izvor: Večernje Novosti