Pravda

Ako ovog vikenda i ne bude dogovora, a teško da hoće, jedna strana može da pripiše apsolutni uspeh - austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc, koji malo srećom, a malo veštinom vraća Beč na evropsku kartu diplomatije visokog sjaja Nažalost, stvari izgledaju sjajno samo za njega i austrijski diplomatski nacionalni ego. U svim ostalim elementima, pregovori 5+1 (pet UN veto-zemalja i Nemačka) ili 3+3 (tri svetske sile i tri najuticajnije evropske zemlje) sa Iranom tvrdokorno se opiru svakom značajnijem pomaku. Na sastanku u Ženevi prošlog novembra, sve strane su prihvatile Beč kao mesto daljih pregovora i 20. juli kao rok do kojeg moraju da se završiti. Od tada, pregovarački timovi različitih snaga već se šesti put nalaze u austrijskoj prestonici ne bi li potpisali konačni sporazum. Kad ministri dolaze, to znači ili da bi svojim prisustvom okrunisali rešenje problema kojim se svetska diplomatija intenzivno bavi od 2003. godine, ili da bi isto tako svečano proglasili novi rok za završetak pregovora sa Teheranom, odnosno priznali neuspeh. Svi austrijski i nemački mediji tipuju na neuspeh. Da se neko ovog trenutka kladi na uspeh, zaradio bi bogatstvo. Uran i Iran, neraskidiva veza Šta su trenutni problemi u pregovorima sa Iranom? Najpre, proces obogaćivanja urana (izotopa 235). Za elektrane, medicinske i istraživačke potrebe dovoljna je koncentracija od četiri do pet odsto. Iran obogaćuje na 20 odsto. Tehnički gledano, skok od pet do 20 odsto neuporedivo je komplikovaniji od onog od 20 do 90 odsto. Sa 90 odsto obogaćenog urana prave se bombe, opcija koja ne dolazi u obzir ni za 5+1, ni za niz regionalnih zemalja kao što su Izrael, Saudijska Arabija ili Turska. Još pre nedelju dana, stvar je u tom smislu izgledala relativno dobro. Iran trenutno ima 19.000 centrifuga - 5+1 hoće deset puta manje, Teheran međutim od pre nekoliko dana traži deset puta više. Sledeći problem je nezavršeni reaktor u Araku, koji bi kao usputni rezultat rada izbacivao plutonijum kao otpad. Opet, opcija koja ne dolazi u obzir za 5+1. Pregovaračka grupa je uglavnom nepoverljiva prema iranskom vojnom programu i činjenici da se ne zna u kojoj je on uopšte meri nuklearno određen: koliko balističkih raketa Iran ima ili planira, koji domet, koje punjenje. Osim toga, tu je i pitanje visokoeksplozivnih vodova koji služe kao inicijalne kapisle za nuklearna punjenja. Problem eksplozivnih vodova poseduje dodatnu brizantnost (moć drobljenja eksploziva), budući da Iran samo dalje radi na tehnologiji koja je inače američka invencija. Dok Iran u tim oblastima ne pristane na zahteve pregovaračkog tima, ništa od sporazuma. U tome je druga strana uglavnom jedinstvena, bez obzira na to da li se doživljava kao formacija svetskih i evropskih sila (3+3) ili kao misija svetske zajednice (pet veto zemalja veća bezbednosti plus Nemačka kao ustupak novom globalnom rasporedu snaga). Koliko se Teheran muči pod sankcijama? Sudeći po izveštajima s više strana - vrlo - ali izgleda opet ne toliko da bi otvorio sve fioke svog nuklearnog programa i pokazao njihov sadržaj. Poslednja runda sankcija datira iz 2010. i bolno pogađa finansije i privredu, ali pre svega, to znaju svi koji su bili pod međunarodnim sankcijama, obično stanovništvo. Naftni embargo, zamrzavanje računa u inostranstvu (čak 100 milijardi petrodolara!), zabrana poslovanja iranskim bankama, zabrana brodskih linija, ograničenje uvoza, izvoza, poslovanja. Iz te situacije razvila su se dva pravca razvoja. Kako je Iran velika i po kapacitetima bogata zemlja, međunarodni koncerni stoje na niskom startu čekajući prvo otopljenje da bi Teheran uvukli u globalni krug velikog biznisa. S druge strane, sankcije su stvorile neverovatnu klimu korupcije u gigantskim razmerama, u kojoj se vrh, skupa sa verskim vođama, Revolucionarnom gardom i političkim elitama snalazi kao riba u vodi. Zašto se onda Teheran, i pored svoje, generalno nepopustljive platforme, ipak nada da bi proces skidanja sankcija mogao biti najavljen do 20. jula? Zato što, kratko rečeno, računa na situaciju na Bliskom istoku i Mesopotamiji, koja po eksplozivnom razvoju nadrasta sve eksplozivne potencijale iranskog vojnog nuklearnog programa. Izrael i Hamas (podružnica egipatskog "Muslimanskog bratstva") izmenjuju raketne napade. Tel Aviv ima naravno bolje adute u rukama i preciznije rakete, ali čak i kad bi pregazio Pojas Gaze i uništio Hamas, iza Hamasa već proviruju mnogo opasnije snage: islamski džihad, povezan sa Teheranom, i salafisti povezani sa snagama samoproglašene Islamske države, (donedavno Islamska država Irak i Levant), koje su raskomadale Irak. Reč je o čitavom lancu događaja: velika diplomatija je zaboravila Siriju od kada se bavi Ukrajinom; Ukrajinu, od kada se bavi Irakom; Irak, od kada se bavi Izraelom i Hamasom; Avganistan je još ranije gurnut pod tepih. To je računica zbog koje Iran očekuje da bi 5+1 demonstrirali popustljivost i počeli da sklapaju mir s Teheranom. Neće - najviše čemu se Teheran može nadati ovog vikenda u Beču je da će dobiti novi rok za završetak pregovora. Ali kako je ta mogućnost već predviđena u završnom dokumentu iz Ženeve prošlog novembra, ni to nije ništa novo.

Pogledajte još:Da li Iraku preti nuklearna opasnost?

Izvor: RTS