Pravda

Dve činjenice su uticale na to da su tada, ’94. godine, mnogi Belorusi glasali za Lukašenka. Prva je njegov javni stav kada je u Minsku u parlamentu ratifikovana „Beloveška deklaracija“, dokument kojim je i službeno „sahranjen“ SSSR. Naime, Lukašenko je bio jedini poslanik koji je glasao protiv. Kasnije je Lukašenko ocenio raspad SSSR kao jednu od najvećih geopolitičkih katastrofa 20. veka. Sličnu ocenu je dao kasnije i predsednik Rusije Vladimir Putin. Druga stvar koja mu je donela popularnost jeste podatak da je u aprilu 1993. on izabran za predsednika Komisije za borbu protiv korupcije Vrhovnog sovjeta Belorusije, pa je narod u njemu video glavnog borca protiv lopovluka i nepravde. Obični građani Belorusije su bili prestrašeni posle raspada SSSR jer je u mnogim bivšim republikama došlo do pljačke državne imovine. Upravo zato mnogi su u Belorusiji glasali za Lukašenka koji je obećavao da neće dopustiti pljačkašku privatizaciju. Birajući između „gladne demokratije“ i „Lukašenkove čvrste ruke, ali sa punim tanjirom“ mnogi nisu imali dilemu za šta da se opredele. Za razliku od većine bivših sovjetskih republika u kojima su nastojali da Ruse ili proteraju ili asimiliraju, Lukašenko to nije radio. Tako je još 1995. uz pomoć referenduma, dao ruskom jeziku status službenog, dakako uz beloruski. Od početka predsedničke karijere Lukašenko je sprovodio kurs zbližavanja sa Rusijom. Početkom 1995. on i Jeljcin su potpisali dogovore o prijateljstvu i dobrosusedskim odnosima, pa carinskoj saradnji i na kraju dogovor o istim pravima građana Rusije i Belorusije. Paralelno sa Rusijom, Lukašenko je potpisivao dogovore o zbližavanju i sa Kazahstanom. Sva ta saradnja je krunisana Dogovorom o carinskoj uniji Belorusije, Rusije i Kazahstana. Zbog toga Lukašenko ne pada u depresiju što je više od deset godina pod različitim sankcijama Zapada.

Povezane vesti:Lukašenko odlikovan Ordenom Svetog Save prvog stepenaLukašenko: Zapad dao sve od sebe da ne dođem u SrbijuLukašenko: Nudio sam Miloševiću pre agresije NATO protivavionski sistem S-300

Kako su prolazile godine, Lukašenko je imao sve lošije odnose sa opozicijom. Posle izbora 2006. kad je Lukašenko bio izabran treći put, uhapšen je njegov suparnik Aleksandar Kozulin i u zatvoru je bio dve godine. Drugi Lukašenkov suparnik Aleksandar Milinkevič dobio je dve nedelje zatvora jer je protestovao tvrdeći da su izbori namešteni. Četvrti put Lukašenko je bio izabran u decembru 2010. godine. Nezadovoljna opozicija je pokušala da uđe u parlament pa je tada oko 700 ljudi bilo zatvoreno. Čak pet od devet Lukašenkovih suparnika na izborima, završilo je u zatvoru. Na tim izborima za Lukašenka je zvanično glasalo 80,3 posto i jednostavna istina je da ga većina naroda podržava. A i da nije tako, u Belorusiji je previše lidera opozicije koji žele da nakon Lukašenka sednu u predsedničku fotelju, pa ih takva želja razjedinjuje i ne mogu da se dogovore o zajedničkom kandidatu koji će nastupiti protiv njega. Lukašenko nije demokrata po zapadnoj formuli i toga je i on svestan, ali sve dok ga narod bira, uzaludne su žalopojke opozicije i tužakanja Zapadu. Belorusi svog predsednika zovu „batka“. Reč „batka“, ili kako Rusi kažu „batja“, na srpskom bi se najadekvatnije prevela kao „tata“. Uostalom, Lukašenkov slogan još u prvoj izbornoj kampanji bio je „Ni sa levima, ni sa desnima, već sa narodom“. Možda je Lukašenko „batka“ za široke narodne mase, ali nije baš bio blagonaklon prema onima koji su sa njim pre 20 godina krenuli u osvajanje vlasti. Od tima koji je bio tada uz njega nije ostao niko! Jedan broj je prešao u opoziciju, drugi je završio u zatvoru, treći otišao u Rusiju. Lukašenko je rođen je 30. avgusta 1954. godine u mestu Kopis u Vitebskoj oblasti. Po nacionalnosti je Belorus, mada mu je deda Trofim Ivanovič rodom iz Sumske oblasti u Ukrajini. Aleksandar je rastao bez oca, samo sa majkom. Porastao je na kolhozu i prvi posao mu je bio tamo na obradi zemlje, ali za ambicioznog mladić to nije bilo dovoljno, pa je prvo završio za profesora istorije, da bi kasnije vanredno stekao diplomu ekonomiste na poljoprivrednom fakultetu. Bio je član Komunističke partije SSSR od 1979. godine. Lukašenko se 1975. oženio Galinom Rodionovnom i sa njom ima dva sina, Viktora i Dmitrija. Lukašenko ima sedam unuka i unučica. Iako nije razveden, Aleksandar Lukašenko i Galina decenijama žive odvojeno. Lukašenko ima i trećeg sina, Nikolaja, koga svi zovu Kolja, rođenog 2004. Koljina majka je Irina Beljskaja, bivša glavna lekarka predsedničke bolnice. Izvor: Novosti onlajn