Pravda

Pročitajte tekst u celosti: Masovne demonstracije Albanaca u Makedoniji, ali i u nekoliko evropskih gradova, uključujući i Brisel, zbog presuda Albancima koji su pre nekoliko godina ubili petoricu makedonskih mladića, izgleda da nikome ne predstavljaju veći problem, osim Makedoncima. Da podsetimo, premijer Albanije Salji Beriša pozvao je Albance na ujedinjenje 25. novembra 2012. u Skoplju, na proslavi 100 godina albanske države. “Pozivam naše susede, pokušajte da pravilno shvatite ujedinjenje Albanaca i bićete slobodniji, pravedniji…”, rekao je Beriša na proslavi u Skoplju, dodavši: “…Neka se niko ne plaši i neka ga ne iritiraju napori Albanaca za njihovo nacionalno ujedinjenje… Skoplje je vekovima bilo ne samo epicentar Dardanije, nego epicentar nacije i njenih pokreta.” Makedonija je, kako se čini, ostavljena sama sebi da se bar prepolovi, iako je, zbog obećanja da će ući i EU, među prvima priznala Kosovo. Mali dokaz da Danajcima ne treba verovati ni kada darove donose, pa ipak, zanimljivo je da slučaj Makedonije nije nikog preterano potresao ni u Srbiji. Koga je moliti nije ga ljutiti, pa je tako skoro sa olimpijskim mirom prihvaćena ideja da su u Skoplju bile spontane demonstracije koje nemaju nikakve veze sa idejom ujedinjenja svih Albanaca i stvaranjem “prirodne Albanije”, a izjava lidera Crveno-crne alijanse Krešnika Spahijua, da je “ovo vek Albanaca; ovaj vek treba da provedemo ujedinjeni, Skoplje je srce Albanije”, propraćena je, kako dolikuje, sa politički korektnom tišinom. Jer, EU nema o toj temi šta da kaže. I ne samo to: Evropska komisija je naredila da se na donatorskoj konferenciji za pomoć Srbiji i BiH, koje su bile pogođene poplavama, ima da učestvuje i Kosovo, koje će predstavljati ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj. Sedeće iza table na kojoj piše Kosovo, sa zvezdicom, doduše. A Edita Tahiri je u Briselu odbila da se rukuje sa Markom Đurićem sa kojim je u Briselu, preko Ketrin Ešton, deset sati razgovarala o Parku mira u Kosovskoj Mitrovici. Dogovor nije postignut i samo je najavljeno da će se novi pregovori održati 22. jula. Srbija na svom putu ka EU ima da bude dobra i poslušna i ima da prizna Kosovo, kako su joj ovih dana decidirano javili iz Nemačke. Da bi ušla u politički sistem bez granica, mora da prizna granice koje joj određuje EU, pa će posle sve da bude fantastično, kao što je u Makedoniji, na primer. Uz to, Srbija ima da sa dužnim poštovanjem revidira svoje odnose sa Rusijom, da u tišini prati smernice političke korektnosti, da nikada sa pravoga puta ne skrene. U tom smislu treba pozdraviti napore države Srbije da se anestezira javno mnjenje – Kosovo ovde više nikoga ne uzbuđuje, Velika Albanija izgleda kao da nije dovoljno ozbiljna tema, Preševo i Bujanovac, zasada, ne pominjati. Takođe, u duhu političke korektnosti, ne pominjati srpske žrtve u minulim ratovima, izbegavati temu Haškog tribunala i slučaj Vojislava Šešelja, voleti sudiju Teodora Merona, videti bleštavilo svetlosti koja dolazi iz centra Sunčevog sistema koji se nalazi u Briselu, širiti govor mržnje prema onima koji šire govor mržnje, gajiti skepticizam prema evroskepticima, verovati uvek zvaničnoj verziji, i tako dalje. Sve u svemu, biti dobar kandidat znači ne postavljati suvišna pitanja i ne izvlačiti nikakve analogije. Politička korektnost tako se ispostavlja kao pilula za smirenje – kao što lepo kaže Lars fon Trir, politička korektnost ubija razgovor, a u velikim sistemima se upravo o tome i radi. Pitajte Staljina, ili Makartija. Uostalom, kad se o nečemu ne govori, to kao i da ne postoji, zar ne? Politička korektnost, ili kako se to nekada zvalo “biti na liniji”, predstavlja moderan sistem superkontrole – zaista, da li su uopšte više važne teritorijalne granice ako su prethodno postavljene granice govora i mišljenja? Kada svi misle isto, onda niko ne misli dovoljno, lepo je rekao Volter Lipman, ali to više nikoga ne uzbuđuje. Ućutkivanje i jednoumlje, ili politička korektnost, uz mahanje članstvom ali i vaspitnom palicom, ovde je dalo ogromne rezultate. S ponosom može svako da primeti da se ovde sve više ljudi brine oko brazilskih šuma, prava manjina, toliko njih sa tugom posmatra patnje Izraela i sa izvesnim tihim odobravanjem klima glavom na Porošenkovu izjavu da će za jednog ubijenog Ukrajinca pobiti sto Rusa, toliko njih se zalaže da se zabrani pušenje i dozvole droge, toliko njih glasa za mir u svetu i navija da Hilari bude sledeći predsednik Amerike, da je to prosto za divljenje. Kurs Evropa za početnike još uvek traje. U tom smislu trebalo bi neko da javi Briselu da je Srbija naučila do sada sve lekcije, ali da je spremna za sve što dolazi. Da se pokloni i počne.

Pročitajte još:Oboren još jedan ukrajinski avion u LuganskuHrvati, Crnogorci i Bošnjaci na sudu tvrde da ne razumeju srpski

Izvor: Večernje novosti