Pravda

Još troje, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova Srbije i bivši predsedavajući Generalne skupštine UN, Vesna Pusić, ministarka spoljnih poslova i evropskih integracija Hrvatske, i Miroslav Lajčak, šef slovačke diplomatije, figuriraju kao pretendenti samo u nezvaničnim diplomatskim razgovorima i medijima. Iako još nema zvaničnu podršku srpske vlade da se uključi u ovu trku, Jeremić se, prema pisanju „Blica“, navodno već samoproglasio kandidatom pa je u tu svrhu, kako piše ovaj list, u UN istaknut medaljon sa njegovim imenom i godinama mandata: 2017–2022. O tome da Jeremić želi ovu funkciju govorkalo se još dok je predsedavao Generalnoj skupštini, ali on sam nikada nije želeo zvanično ni da potvrdi ni da demantuje te glasine. U svakom slučaju, samo učešće u trci za mesto generalnog sekretara predstavlja veliku čast za nekog pojedinca, čak i ukoliko na kraju ne izađe kao pobednik. Da se i ne govori o značaju koji za neku državu ima činjenica da je njen kandidat izabran na mesto prvog čoveka svetske organizacije. Kakve su šanse Jeremića da dobije podršku vlade u Beogradu, ali i da uspe u komplikovanoj proceduri koju prati lobiranje i nadigravanje među najvećim svetskim silama? Kada je reč o preprekama koje treba da savlada na „domaćem terenu”, tu su Jeremićeve šanse podeljene. Odluka o tome da li će on biti čovek koga Srbija kandiduje, više je nego jasno, u rukama je premijera Aleksandra Vučića. A njihov odnos u proteklim godinama nije bio uvek praćen uzajamnom blagonaklonošću. Naprotiv. Naime, u predizbornoj trci 2012. Jeremić je bio jedna od perjanica Demokratske stranke u borbi protiv Srpske napredne stranke. Tako je, podsetimo, u predizbornoj emisiji „Odluka“ na TV B92 u duelu sa Vučićem Jeremić, govoreći o tome kako bi naprednjaci vodili zemlju ukoliko pobede na izborima, između ostalog rekao i ovo: „Mogli biste da izdate zemlju kao što ste izdali Vojislava Šešelja”. I koliko god možda bilo teško Vučiću da pređe preko ovih stvari, možda će to uraditi jer je premijer zemlje koja, kako je to svojevremeno komentarisao Rojters, ima jednog od najozbiljnijih kandidata za generalnog sekretara UN. Ova britanska agencija je, naime, Jeremića označila kao najozbiljnijeg Munovog naslednika jer su na njegovoj strani Rusija i Kina (2012. su podržale izbor Jeremića za predsedavajućeg Generalne skupštine), a kao njegove prednosti Rojters je naveo i to što je „posvećen, strastven, popularan kod većine sveta, a potiče iz manje zastupljenog područja sveta”. Početkom marta ove godine priznanje za rad u UN odao mu je i sam Vučić. Kako je tada ocenio, Jeremić je na poziciji predsednika Generalne skupštine obavio značajan i važan posao za Srbiju i doprineo podizanju njenog ugleda u međunarodnoj zajednici. Kako je iz Vučićevog kabineta saopšteno, „Vlada Srbije se ni ubuduće neće rukovoditi uskopartijskim, već državnim i nacionalnim interesima i stoga od Jeremića očekuje dalju aktivnost u najznačajnijim međunarodnim forumima“. Možda je to bio signal da za Jeremića ipak ima nade. O Jeremićevom predsedavnju GS UN mišljenja u Srbiji bila su podeljena. Po nekima, sve ono što je radio bilo je u funkciji njegove lične promocije, dok je za druge više nego dovoljno učinio samim tim što se u NJujorku čuo „Marš na Drinu”. Svakako ne bi trebalo zaboraviti ni da je Jeremić u aprilu 2013. godine u sedištu UN organizovao javnu debatu o radu međunarodnih krivičnih sudova, prvu od kada je pre dve decenije formiran Haški tribunal. NJegovom pozivu da se uključe u ovu raspravu o tome kako su ovi sudovi delili pravdu odazvali su se mnogi ugledni profesori i pravnici iz čitavog sveta, ali su pod pritiskom zapadnih sila jedan po jedan otkazivali učešće. To je po mnogima bio signal da je Jeremićeva inicijativa bila dobra.

Pročitajte još:Dačić: Niko nema prava da nam deli lekcije, posebno ne oni…

Ukoliko uz pomoć svih ovih „pluseva“ Jeremić uspe da preskoči domaću stepenicu, čeka ga možda još i ozbiljnija bitka na međunarodnom planu. Prema nekim nezvaničnim informacijama, Jeremić bi mogao da računa na devet sigurnih glasova u budućem sastavu Saveta bezbednosti, što bi mu obezbedilo da prođe prvi krug. Među novim nestalnim članicama SB te 2016. godine biće i Turska u koju, kako saznajemo, Jeremić putuje ovih dana. Podsetimo, Jeremić je u Turskoj dobrodošao gost jer je jedan od osnivača trilaterale (Srbija–BiH–Turska) pa sada može da ubire „dividende“ svoje spoljne politike. Jeremić bi mogao da igra i na to što nijedna zemlja ne ulaže rado veto prilikom glasanja u SB, čak ni Francuska i Velika Britanija, ukoliko nemaju neke izuzetno ozbiljne razloge za to. Međutim, prema nekim informacijama, SAD, Velika Britanija i Francuska, bi navodno u slučaju Jeremića bile spremne i na taj korak. Ali ni u tom slučaju, kako objašnjava sagovornik „Politike” upućen u funkcionisanje UN,Jeremić ne gubi šanse za izbor. Naime, ukoliko nema dogovora u Savetu bezbednosti – odluka je na Generalnoj skupštini. „U slučaju da Savet bezbednosti ne može da se saglasi oko jednog kandidata, ostaje dilema i pravna praznina kako Generalna skupština odlučuje. U svakom slučaju, ukoliko SB bude paralisan, značaj Generalne skupštine se, i prema duhu Povelje i u političkom smislu, dramatično povećava. Prisutan je i trend ’demokratizacije’ u međunarodnim odnosima, što u praksi znači da značajan faktor predstavlja i ukupan broj država koje podržavaju nekog kandidata, a nije više, kao što je do sada uglavnom bio slučaj, presudna samo podrška najvećih. Ove dve okolnosti pružaju priliku i manevarski prostor nekim manjim državama, koje do sada nisu bile u realnoj poziciji da figuriraju kao ozbiljni kandidati, da ovoga puta uđu u trku za generalnog sekretara”, objašnjava naš sagovornik. I tu su šanse za Jeremića jer je zahvaljujući svojoj spoljnoj politici „na steroidima“, kada je lobirajući kod mnogih afričkih i azijskih država da ne priznaju Kosovo obezbedio bogat fond glasova. Iako je ovo njegovo putešestvije često bilo na meti kritike u domaćoj javnosti kao potpuno besmisleno trošenje novca, ispostavilo se iz depeša „Vikiliksa“ da i nije baš tako. Naime, kako smo saznali iz ovih depeša, bivši britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort otišao je kod američkog ambasadora Kamerona Mantera tražeći od njega da se jedno vreme smanji pritisak na države da priznaju Kosovo kako bi se obesmislilo Jeremićevo putovanje po svetu koje je očigledno davalo rezultate. Ukoliko bi kojim slučajem postao generalni sekretar UN, to bi značilo da je pobedio „američke kandidate“, ali i da bi bio među retkim „neameričkim“ šefovima UN, ako izuzmemo Butrosa Galija, čoveka koji se usprotivio odluci NATO-a da se bombarduje Bosna. Sve ovo pod uslovom da i sam Jeremić za dve godine ne postane američki kandidat. Izvor: Politika (Jelena Cerovina)