Četvrt veka posle raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Stari kontinent ponovo klizi u novu političku kartu. Oni koji se u septembru vrate s godišnjeg odmora, neće je prepoznati.
Za 50 dana Škotska glasa na referendumu o samostalnosti, 9. novembra Katalonija. U Lombardiji je takođe u pripremi referendum, i - ako do njega zaista dođe - "onda nema puta natrag" kako se čuje u Milanu.
Poslednji komentar odnosi se na činjenicu da odluke referenduma u Škotskoj i Kataloniji nemaju obavezujući karakter, barem ne kako sada stvari stoje.
Ali ako rezultati izjašnjavanja budu ubedljivo išli u korak otcepljenja - a oni u Kataloniji bi mogli - onda je to značajan impuls za buduće političke zemljotrese, čak i u mirnom delu kontinenta.
Koji je zajednički elemenat svih tih slučajeva, uključujući i onaj u Ukrajini, gde sukob kijevskih vlasti sa separatističkim pokretom na istoku može imati neslućene posledice po sudbinu čitave Evrope? Svi su oni izašli ispod šinjela centralizovane jedinstvene države, svi su oni, teoretski gledano, procesi decentralizacije.
Ali koliko decentralizacije dopušta i toleriše današnja Evropa, bez obzira na to da li joj prekookeanski partner, ili naprotiv vlastita krvava kontinentalna istorija šapuće rešenja u uvo?
Edinburg, Barselona, Milano: Decentralizacija nije dovoljna
Zvanično - Italija, Španija i Velika Britanija su jedinstvene, ali ne i centralizovane države.
Španija ima 17 regiona sa vlastitim lokalnim parlamentima koji u nekim slučajevima raspolažu jednakim stepenom političke autonomije kao i nemačke federalne jedinice, "Lander". Istina, španski regioni raspolažu faktičkom moći, koja državnopravno nije do kraja fiksirana. Razlog: Španija nije federacija.
Zato je i bilo moguće da centralni parlament u Madridu uskrati pravo Barseloni na referendum. Ona će ga ipak održati, ali više kao signal Madridu da je "nešto trulo u državi španskoj", a ne kao čin koji bi bio u skladu sa pozitivnim pravom u toj zemlji.
Ako bogata Katalonija ode, Madrid gubi jednu petinu bruto nacionalnog dohotka. Ako se uzme u obzir da drugu petinu donosi Valensija, onda ekonomska slika Španije poprima karakteristike katastrofe: preostalih 60 odsto bruto nacionalnog dohotka dolazi iz 15 regiona, svaki region po četiri odsto prosečno.
Italija ima 20 regiona, takođe sa velikim ovlašćenjima, ali ne federalnim. S obzirom na političku istoriju te zemlje i snažan duh kulturnog regionalizma, federalizam se doživljava kao sinonim za raspad zemlje.
Italijanima koji se boje federalizma, Lega Nord već godinama otvoreno poručuje da se boje s pravom. Cilj te separatističke političke stranke je stvaranje nezavisne države Padanije, koja ne bi obuhvatila samo Lombardiju već i široke delove bogatog italijanskog severa.
Na regionalnim izborima pre četiri godine stranka je samo u Veneciji osvojila 35 odsto glasova, što znači da vox populi iza nje nije zanemariv.
Do pre 17 godina Velika Britanija je bila u velikoj meri centralizovana država. Posle referenduma 1997. godine u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj nacionalni parlament je prebacio deo ovlašćenja na lokalne parlamente u tim entitetima koji raspolažu viškom kulturne i istorijske samosvesti i manjkom političke moći.
Velika Britanija nema ustav, već samo ustavnu praksu, tako da se - moguće, ali ne i verovatno - osamostaljivanje Edinburga čak ne bi moglo nazvati ni "protivustavnim".
Ipak, to je više argument na nivou anegdote, budući da politički sistem zemlje počiva na nekoliko čvrstih pravila, od kojih su za ovu priliku važni aksiomi jedinstvene države i suverenog nacionalnog parlamenta. To znači - u Britaniji je vrhunski suveren parlament u Londonu, a ne nacija ili narod kao biračko telo. Čak je i kraljica zvanično samo treći parlamentarni dom.
Pročitajte
Brisel: Kosovo napreduje ka EU, naročito u sferi vizne liberalizacije!
Antverpen: Federalizacija nije dovoljna
To što nemaju građani Škotske, Italije ili Španije - federalizam - Belgijanci imaju napretek. Ali, ako u Belgiji postoji velikodušni federalizam, pitanje je da li uopšte postoje Belgijanci?
Dilema je slična onoj koju je Jugoslavija rešavala krajem osamdesetih godina, sa poznatim ishodom - da li je u Jugoslaviji uopšte bilo Jugoslovena kao relevantne političke kategorije?
Belgija se od sedamdesetih godina nalazi u konstantnom procesu "federalizacije" između bogatije Flandrije (istorijski deo Holandije) i siromašnijih Valona (istorijski deo Francuske) koji bi se mogao završiti raspadom zemlje.
Referendum za to nije potreban. Bart de Vever iz Nove flamanske alijanse, čak odbija i pomisao na referendum. NJegov plan je da "iznutra", iz postojećeg političkog sistema isprazni zajedničke funkcije belgijske flamansko-valonske federacije.
Moć NFA je u porastu, stranka je posle nedavnih izbora najbrojnija snaga u flamanskom parlamentu.
U Belgiji ne postoje snage koje bi proces radikalne federalizacije dovodile u pitanje. Razlike se pojavljuju samo u interpretaciji finalnog proizvoda: "federalisti" su oni koji bi zadržali glavne zajedničke institucije, "konfederalisti" bi ih pretvorili u uslužna posrednička tela između flamanske i valonske države, a "separatisti" bi pustili centralne državne organe da ispare kao voda.
De Vever svoju stranku stavlja u konfederalistički tabor, premda istovremeno govori o "isparavanju".
Specifičnost belgijskog separatizma, osim niza problema koji bi se time otvorili za Evropsku uniju, jeste da se tu ne odvaja "jedan potlačen manji deo zemlje od većinskog, već se siromašniji i manji deo gura napolje od strane politički i ekonomski dominantnije snage", piše nemački istoričar i politikolog Malte Vojt u komentaru za časopis IPG (pripada Fondaciji "Fridrih Ebert").
Ukrajinski izbor: Ili centralizam ili rat
Ako decentralizaciju posmatramo kao jednu liniju gde na početku stoji centralizovano organizovana jedinstvena država, a na kraju raspad zemlje, onda se dramatika svih dosadašnjih primera odvija na solidnom odstojanju i od početne i od krajnje tačke.
Ukrajina je, međutim, čak i pre nego što je kriza počela, sada već i rat, bila "zakucana" na samom početku te linije, tamo gde politička teorija upisuje kategoriju centralizovane jedinstvene države. Ona nikada nije evolvirala u nešto drugo.
Ukrajina nema regione u onom smislu u kojem ih imaju Španija, Velika Britanija ili Italija kao formalno jedinstvene, ali u praksi već federalizovane države.
Ukrajinske oblasti (24) su obične upravne i administrativne jedinice, tako da osam miliona Rusa na istoku i jugu zemlje u potpunosti zavisi od odluka političkog Kijeva. Pitanje je ako ta manjina želi da razgovara o decentralizaciji zemlje, svejedno da li u skromnom ili radikalnom obliku, sa kim i kroz koju političku instituciju oni to uopšte mogu, ne samo sada kad se puca nego i pre sedam ili osam meseci?
Ukrajina je praktično jedina centralizovana država današnje Evrope, dinosaurus modernog političkog sistema. To je nešto što Zapad vrlo rado zaboravlja, više koncentrisan na to da Moskva nešto ne dobije nego da prizna da izvorni greh ukrajinske državnosti leži pod oklopom tvrdog centralizma.
Ukrajinski predsednik Porošenko je pre nepunih mesec dana obećao da bi Kijev otvorio proces decentralizacije, ali realistično gledano, nijedna zemlja se nikada nije decentralizovala ili demokratizovala dok je bila u ratnom stanju. Realne opcije su tada obično ili raspad, ili još radikalnija centralizacija.
Sa zapadne tačke gledišta, problem nikada nisu bile želje ruske ukrajinske manjine za reorganizacijom zajedničke države, već činjenica da je svaka demokratska reforma ukrajinskog političkog sistema, automatski profit za Rusiju. Verovatno jeste - ali da li je Evropa spremna na rat sa Rusijom samo da bi stala u odbranu prava Kijeva na jedinu centralizovanu državu današnje Evrope?
Zapadna logika iza toga je, i to u najdobronamernijoj varijanti: Škotska, Padanija, Katalonija, čak i pocepana Belgija (Brisel je u geografskom smislu na flamanskoj strani) nemaju kuda da "odu". One, čak i ako se osamostale ostaju tu gde jesu, samo u nešto komplikovanijoj strukturi. Istočna Ukrajina naprotiv "odlazi" Rusima, a Rusija nije "naša", ona je tuđa; tu se ništa ne raspoređuje, već se "odnosi".
Bilo bi naivno verovati da su ruski separatisti postali separatisti zato što niko nije hteo da razgovara s njima o demokratskim reformama Ukrajine, ali isto tako bilo bi neodgovorno ignorisati činjenicu da problem decentralizacije, kao što je rekao Henri Kisindžer prošle zime, leži u samom srcu ukrajinske krize.
Izvor: RTS
