Pravda

Pročitajte tekst u celosti: Jedno pleme zauzme aerodrom u Tripoliju i sav saobraćaj je obustavljen, a usput to pleme malo poharači i djuti fri šopove, onda drugo pleme napadne ono prvo pleme raketama, zatim malo pregovaraju ko će dobiti koliko ministarskih mesta u centralnoj vladi i ko će, naravno, uz zapadne saveznike, kontrolisati naftna polja i terminale. To je Libija tri godine posle svrgavanja sa vlasti diktatora Gadafija. Zemlja koja se nezvanično raspada i gde plemenske milicije odlučuju o životima ili smrti običnih građana. Oko 8.000 ljudi je u zatvorima, dnevna proizvodnja nafte je od nekadašnjih četiri miliona barela početkom 2011. godine sada pala na oko 200.000 barela. Centralna vlast ne kontroliše ni jug, ni istok države, Misurata i Bengazi skoro da i ne priznaju vladu u Tripoliju. Libija je danas prožeta gustom mrežom nevidljivih granica, a stanovnici se kreću od mesta do mesta služeći se nekom vrstom plemenskog radara. Teško naoružane plemenske milicije već treću godinu odbijaju da se razoružaju. Nije bilo dovoljno svrgnuti Gadafija da bi u Libiji automatski zavladala demokratija. Zapadni geopolitički inžinjering ni u slučaju Libije, posebno u slučaju Iraka, nije uspeo, zapravo je prouzrokovao katastrofalne posledice. I u jednom i u drugom slučaju bilo je najvažnije svrgnuti diktatore, Gadafija i Sadama, a šta posle niko nije predvideo. Ne postoji, dakle, priručnik međunacionalnih i međuplemenskih odnosa u kome se mogu pročitati opšti principi o odnosima između nacionalno-plemensko-verskih zajednica u nekoj državi. Svaki slučaj, svaka zemlja je problem za sebe, kombinacija istorijskih, političkih, kulturnih, ekonomskih i psiholoških faktora koji daju jedinstven rezultat. Ipak, uz mnoga ograničenja, postoji jedno opšte pravilo. Odnosi su dobri, ponekad i odlični kada je država oličena u jednoj snažnoj vlasti, realnoj ili simboličnoj, koja obezbeđuje najveću moguću jednakost i pravdu svim nacionalno-plemensko-verskim zajednicama. Drugim rečima, potreban je faktor koji bi garantovao svakoj manjini, plemenu, bezbednost od prevlasti i zloupotrebe većine. Gadafi i Sadam su to uspevali sa više ili manje uspeha, a prihodi od nafte donosili su relativno pristojan standard običnim ljudima. Usledile su strane vojne intervencije i Libija i Irak još ne mogu da se povrate od uvoza demokratije zapadnog tipa. I jedna i druga zemlja poprište su krvavih plemensko-verskih sukoba. Zapad je proklamovao da svet treba osloboditi diktatora i diktatura. To je jasan ideološki koncept, ali je istovremeno i prinudna generalizacija sa upotrebom oružja prožeta sa dosta opasnosti, od uvezenog demokratskog projekta i tržišne ekonomije u jedan region koji za tako nešto nije bio spreman. Po američkoj tezi, nasilje stvara siromaštvo, po evropskoj tezi, siromaštvo izaziva nasilje. A za Libijce je to praktično isto, svejedno...

Pročitajte još:(VIDEO) Ovako Ukrajinci i Rusi razmenjuju mrtve

Izvor: Politika