Pravda

Svi mi smo već bili ostavili zaveštanje i oprostili se sa svojim najbližim. Pogotovo što svi mi verujemo kako u čovečnost Igora Strelkova, tako i u njegovo vojničko iskustvo. Jer taj  čovek je već prošao 4 rata, pritom kao dobrovoljac. Šta bi se desilo da je ruska armija 1812. godine ostala da do kraja brani Moskvu 1812. godine ili Kijev 1941. godine? Ne bi bilo ni zauzimanja Pariza i shodno tome ni Berlina, već bi došlo do uzaludne pogibije armije – “jedinog saveznika Rusije”. Ja sam apsolutno uveren u našu pobedu, u to da ćemo mi osloboditi Kijev. Ikao se ne zna sa koliko krvi i u koje vreme. Zbog toga je sada veoma čudno čitati spekulacije od nekih navodnih patriota o tome da je Igor Strelkov “kriv za sve na ovom svetu”. Uključujući i predaju grada. Bilo bi bolje da su se setili da su on i njegovi borci mesecima herojski zustavljali ofanzivu čitave armije, iako ih je bilo samo stotine, na kraju – par hiljada. Od naoružanja skoro da su imali samo malokalibarsko oružje, a držali su se pred naletom 15 hiljada profesionalnih vojnika. Igor Strelkov je pritom tražio pomoć, govorio o neophodnosti uvođenja mirotvoračke vojske, ili bar masivnije isporuke teškog naoružanja iz Rusije. No, njega niko nije slušao. Štaviše, poslednjih dana je došlo do izdaje nekolicine komandira, koji su ogolili krilo odbrane Slavjanska sa strane predgrađa Nikolajevke. Dalja odbrana malobrojnih snaga samoodbrane protiv regularne armije, bez nade u pomoć Rusije, značilo bi uzaludnu pogibiju praktično jedinih bojevo- sposobnih delova snaga Narodne Odbrane Donbasa koje su učestvovale u vatrenim okršajima. A takođe i potpuno uništenje grada sa njegovim mirnim stanovnicima. Jer je taktika armije ukra – svojevrsni artiljerijski genocid. Oni se veoma plaše gubitaka svoje žive sile i zato veoma lako potežu ka našim naseljenim tačkama svoje haubice i sisteme “Grad”, a potom biju po naseljima metodično uništavajući kvart po kvart. Inetresantno je da su “ukropi” potpuno razneli Rusku ulicu u Slavjansku. Međutim, ni u drugim ulicama nije nedostojalo rušenja. Scene koje sam ja video ne mogu se opisati… Kontuzovano trogodišnje dete koje pred našim očima silazi s uma vrišteći neljudskim glasom… Sveštenici koji odjednom opevavaju ceo ulaz u zgradu, obilazeći odjednom desetak kovčega postavljenih pored ulaza sa porodičnim domovima pokojnika… Eto, radi toga je, da bi zaustavili to čudovišno ukrovsko “mirotvorstvo”, glavnokomandujući i odlučio da izvede snage samoodbrane iz Slavjanska. No, tu su već počele spekulacije da su navodno snage samoodbrane izašle nekakvim specijalnim “koridorom”, koji je za njih organizovao Porošenko. To je apsolutna besmislica. Radi se o tome da blokada Slavjanska nije bila potpuna. I po seoskim stazama još se moglo izaći. Druga je stvar što su ti putevi takođe bili pod artiljerijskom vatrom, pre svega sa Karačuna. Zbog toga je Igor Ivanovič i naredio da se izvrši odvlačeći manevar – da se sprovede napad našom malobrojnom oklopnom tehnikom po pozicijama ukro-armije. Naša “Nona” i tenkovi počeli su da nanose udar po njima, a za to vreme su snage samoodbrane na “Uralima”, “Kamazima”, mini-busevima i lakim automobilima krenuli put Kramatorska. Neki tenkisti su poginuli herojski, njihov spisak se utačnjava, oni će biti psomrtno odlikovani Georgijevskim krstom. Naravno, sve nije moglo proći i bez konfuzije koja je neizbežna prilikom operacije tako velikih razmera. Deo vozača zaboravivši naređenje da poštuju vožnju bez svetala, vozili su sa uključenim farovima, zaboravili su da zalepe “gabarite”. A protivnik je pustio svoje bespilotne letelice i svetleće rakete. Oni imaju ogroman broj bespilotnih letelica, u to sam se lično uverio i ranije, koje učestvuju u noćnom bojevom izviđanju. Dakle, neprijatelj je na kraju krajeva uspeo da nas otkrije i rep naše kolone je ipak uspeo da potpadne pod vatru “Grada”. Lično nama se posrećilo, ja i moji ljudi smo se našli u glavnoj koloni i nismo postradali. Premda se u početku naš automobil nalazio na repu kolone, ali smo potom zbog greške lokalnog kurira morali da okrećemo kolonu, pa smo mi koji smo bili začelje, sad bili na čelu kolone. Prilikom tog granatiranja, avaj, postradale su porodice boraca samoodbrane koje su oni izvodili da se spasu od kažnjenika. Ranjene su bile žena i devojčica, bio je oštećenih transportnih automobila. Sad se utačnjuju tačni naši gubici prilikom izlaska iz Slavjanska. Posebno je uvredljivo slušati kritičare i sa “desna” i sa “leva”. Jer ni o kakvoj “zaveri” sa ukro snagama koje su još jednom pokušale da nas unište prilikom izlaska vojske, nije moglo biti ni reči. Takođe nema govora ni o našim “strašnim gubicima” prilikom izlaska vojske. Zašto ponavljaju laži ukra!? Operacija Strelkova u celini je blistav uspeh i bez obzira na neizbežna u takvim uslovima podmetanja, on je uspeo da izvede skoro celokupno vojno osoblje, skoro 90%. I praktično celokupno naoružanje. Time je odbrana Donjecka znatno ojačana, što je u ovom trenutku najvažnije. A kancelarijskim patriotama koji izdaleka kritikuju Strelkova, mogu reći samo jedno: dođite ovamo i ovde prodemonstrirajte vaš talenat, ukoliko smatrate da ste pametniji i hrabriji od njega. Nama su potrebni dobrovoljci. Izvinite što nismo umrli pod Slavjanskom. Imamo dobre šanse da to učinimo pod Donjeckom, ukoliko nam Rusija ne pomogne. Igor Druz, savetnik ministra dobrane Donjecke Narodne Republike po pitanjima informisanja i politike. Izvor: Fond strateške kulture