Ja sam sam - gotovo na polovinu Ukrajinac, i prvih godina rastao sam slušajući ukrajinski jezik. A u žalosnoj Belorusiji sam proveo najveći deo svog detinjstva i do bola zavoleo njenu jadnu sirotinju i njen krotki narod.
NJima i ostalim, obaraćam se, ne kao stranac, već kao svoj. Da, naš narod se i podelio na tri grane samo zahvaljujući strašnom zlu mongolske najezde i poljske kolonizacije. To je sve – nedavno izmišljena laž, da je gotovo od IX veka postojao posebni ukrajinski narod sa posebnim ne-ruskim jezikom. Svi smo mi potekli od dragocenog Kijev, "gde je nastala ruska zemlja", prema letopisu Nestora, odakle nam je i zasijalo hrišćanstvo. Isti knezovi su vladali nama: Jaroslav Mudri je podelio između sinova, Kijev, Novgorod i ceo potez od Černigova do Rjazanji, Muroma i Beloozera; Vladimir Monomah je istovremeno bio i Kijevski knez i Rostovsko-Suzdaljski; isto takvo jedinstvo je bilo i u služenju mitropolita. Narod Kijevske Rusi je i stvorio Moskovsku državu. U Litvaniji i Poljskoj, Belorusi i Malorusi su sebe smatrali Rusima i borili se protiv poljačenja i katoličenja. Povratak ovih zemalja u Rusiju, svi su tada smatrali kao objedinjenje. Da, bolno i sramotno je sećati se ukaza Aleksandra II (1863, 1876) o zabrani ukrajinskog jezika u publicistici, a zatim i u literaturi - ali to nije dugo trajalo, i bilo je jedno od onih umno pomračenih okoštavanja i u upravljačkoj i u crkvenoj politici, koje su pripremale pad ruskog političkog sistema. Ipak, i sujetno-socijalistička Rada 1917. godine sastavljala se po sporazumu političara i nije bila izabrana od strane naroda. I kada je, istupajući iz federacije, objavila izlazak Ukrajine iz Rusije - ona nije tražila opštenarodno mišljenje. Ja sam već morao da odgovaram ukrajinskim nacionalistima u emigraciji koji tvrde u Americi da je "komunizam - mit, ceo svet žele da osvoje ne komunisti, vać Rusi" (i eto - "Rusi" su već zauzeli Kinu i Tibet, što se već više od 30 godina i nalazi u zakonu američkog Senata). Komunizam – to je takav mit koji su i Rusi i Ukrajinci iskusili na svojoj koži u tamnicama KGB od 1918. godine. Takav mit koji je u Povolžju iskopao čak i semene i predao 29 ruskih gubernija suši i umirućoj gladi 1921-22 godine. Isti taj mit mučki je gurnuo Ukrajinu u istu takvu nemilosrdnu glad 1932-33. godine. I zajedno podnevši od strane komunista opštu kandžijsko-streljačku kolektivizaciju, - zar nismo tim krvavim patnjama ujedinjeni? U Austriji su još 1848. godine Galičani nazivali svoj nacionalni savet - "Glavna Ruska Rada". Ali onda, u otrgnutoj Galiciji, na austrijskoj podlozi, negovani su iskrivljeni ne-narodni ukrajinski jezik, ušpinovan sa nemačkim i poljskim rečima, pokušaj da se oduče karpatski Rusi od ruskog jezika i pokušaj potpunog sve-ukrajinskog separatizma, koji kod vođa sadašnje emigracije izbija ili kroz primitivno neznanje da je Sveti Vladimir "bio Ukrajinac" ili kroz ludi zanos: neka živi komunizam, samo neka Moskovljani budu uništeni. Kako da nas ne pogađa bol za smrtonosne muke Ukrajine u sovjetsko vreme. Ali odakle taj običaj: Naživo rasecati Ukrajinu (i tamo, gde u začeću, stare Ukrajine nije bilo, kao "Divlje polje" nomada - Novorusija, ili Krim, Donbas i skoro do Kaspijskog mora). I ako "samoopredeljenje nacije" - nacija i treba SAMA da određuje svoju sudbinu. Bez opštenarodnog glasanja - to se ne rešava. Danas odvajati Ukrainu – znači odvajati milione porodica i ljudi: kakva promena stanovništva; cele oblasti sa ruskom većinom; koliko ima ljudi kojima je bilo teško da izaberu između dve nacionalnosti; koliko - mešovitog porekla; koliko mešovitih brakova - ali njih niko do danas "mešancima" nije smatrao. Po dubini većeg dela stanovništva, nema u duši netrpeljivosti između Ukrajinaca i Rusa. Braćo! Nema potrebe za ovom oštrom podelom! – To je mračnjaštvo komunističkih godina. Mi smo zajedno stradali u sovjetsko vreme, zajedno upali u tu jamu - zajedno ćemo i izaći. I za dva veka – koliki samo broj istaknutih imena na preseku naše dve kulture. Kako je formulisao M. P. Dragomanov: "Ne podelimo, ali i ne pomešajmo". Sa prijateljstvom i radošću treba da bude otvoren put ukrajinskoj i beloruskoj kulturi, ne samo na teritoriji Ukrajine i Belorusije, već u Velikorusiji. Nikakva nasilna rusifikacija (ali i nikakva nasilna ukrainizacija, kao s kraja `20-ih godina), ničim ne ograničen razvoj paralelnih kultura,školske učionice na oba jezika, po izboru roditelja. Naravno, ako bi ukrajinski narod zaista poželeo da se otcepi - niko ga ne sme silom zadržavati. Ali – raznoliko je to prostranstvo, i samo lokalno stanovništvo može da odluči o sudbini svog lokaliteta, svoje oblasti - a svaka, pri tom, novoformirana manjina u oblasti – treba da dočeka isto takvo ne nasilje prema sebi.
Pročitajte još:Putin: Rusija je zaštitila bratsku Srbiju!(VIDEO) Današnje borbe u Donjecku – gađanje minobacačima!
Sve gore navedeno u potpunosti se odnosi i na Belorusiju, osim što, tamo nisu raspaljivali nesmotreni separatizam. I još: mi treba da se poklonimo Belorusiji i Ukrajini za černobiljsko stradanje, do kojeg su doveli karijeristi i budale sovjetskog sistema - i ispravljamo ga koliko možemo. Izvor: Glas Rusije
Kad ruski ekonomista pročita Nikolaja Srpskog: Evropsko propadanje je davno predskazano 
