Pravda

Državni organi nemaju precizne podatke o tome koliko ima izvozne ratne snage po svetu, ali u obaveštajnim krugovima se procenjuje da između 200 i 300 državljana Srbije učestvuje u konfliktima širom sveta. Ima ih u Ukrajini, Iraku, Siriji, Maliju, pa čak i u sukobima južnoameričkih narko-kartela. Među tim ratnicima ima i onih srpske nacionalnosti, ali i znatan broj Bošnjaka iz Raške oblasti, kao i pripadnika drugih manjina. Dok se bojazan od onih koji se priključuju zaraćenim stranama u različitim delovima sveta sve više se širi Balkanom, s različitih frontova, iz istočne Ukrajine, Sirije, Iraka, gotovo svakodnevno stižu vesti o učešću ljudi s ovih prostora, iz Srbije, BiH, s Kosova, na strani jedne ili druge sukobljene strane. Tako je nedavno ruska agencija RIA Novosti objavila da se grupa srpskih dobrovoljaca sukobila s vojskom Ukrajine na „ključnom auto-putu na istoku”. Srba, kako govore informacije iz Ukrajine, ima i na strani režima iz Kijeva. Pre nekoliko dana, Osnovni sud u Prištini odredio je 30 dana pritvora za 40 osumnjičenih da su učestvovali u borbama u Siriji i Iraku na strani terorističkih organizacija. Početkom nedelje iz Sarajeva je stigla vest da je njihov državljanin Emrah Fojnica, inače optužen za učestvovanje u napadu na američku ambasadu u Sarajevu 2011. godine, poginuo u Iraku,u jednom samoubilačkom napadu. Pre nekoliko meseci u Maliju je ubijen srpski državljanin, pripadnik francuske Legije stranaca. Serija ovakvih uznemirujućih vesti izgleda daje duboko zabrinula i ovdašnje vlasti i bezbednosne strukture. Kako je pre nekoliko dana rekao premijer Aleksandar Vučić, desetine srpskih dobrovoljaca, kojih ima na obe strane sukoba u Ukrajini, nanose štetu svojoj državi. Prema njegovim rečima, u devedeset odsto slučajeva je reč o ljudima koji su za to ratovanje plaćeni,ali „nije njihovo da ratuju u tuđoj zemlji ni za 6.000 dolara, ni za 1.200 dolara”. „Za Srbiju i srpski narod ratovi su davno završeni”, poručio je Vučić, pozivajući ove ljude da se vrate svojim porodicama. Pošto Srbija još nema zakon koji bi regulisao ovu oblast, jedino što bezbednosnim službama ostaje jeste da, kako je rekao, vode računa o onima koji se vraćaju iz Sirije, Iraka ili Ukrajine. On, međutim, nije želeo više da govori o tome kako se srpski građani regrutuju za strana ratišta.

Pročitajte još: (VIDEO) Lugansk pogođen balističkim raketama

Javna je tajna, međutim, da zainteresovani za odlazak u ratove po svetu, „posao” mogu relativno lako da nađu na više specijalizovanih sajtova ili putem posrednika. Tako se na specijalizovanom američkom sajtu „Danger zone jobs” (poslovi u opasnim područjima) mogu pronađi angažmani ne samo u Ukrajini, već i u Avganistanu, Iraku, Kuvajtu i drugim „opasnim mestima” širom sveta. Poslove nude privatne firme za obezbeđenje i odbrambene i vojne poslove. Kolika je potražnja za ovim poslovima u svetu govori podatak da sajt ima više od 22.000 prijavljenih ljudi koji redovno plaćaju pretplatu s kojom mogu da apliciraju za poslove u kriznim žarištima. Državljana Srbije praktično da i nema na ovoj svetskoj berzi vojnih plaćenika, možda i zbog stroge provere biografija prilikom samog prijavljivanja na sajt, ali i mesečne pretplate koja je obavezna za plaćanje ukoliko neko želi da nađe posao preko ovog servisa, navodi Politika. Ostaje dilema je kako oni uopšte nalaze put do Ukrajine, Sirije i Iraka, kudanajviše odlaze oni koji su ratovanje u nečijim tuđim konfliktima uzeli za svoje profesionalno zanimanje. Zna se da se proruskim snagama na istoku Ukrajine bori oko 40 državljana Srbije u odredu koji nosi ime „Jovan Šević”. Tamo su otišli na početku sukoba u Ukrajini i u početku su čuvali barikade na Krimu. Posle aneksije ovog strateški važnog poluostrva od strane Rusije, nisu se vratili u Srbiju, već su nastavili,zajedno s proruskim snagama,da učestvuju u borbama u Lugansku i Donjecku. Navodno, jedan od glavnih kanala za njihovo regrutovanje je sajt srpska.ru i njihova fejsbuk stranica „Kosovski front” čiji je osnivač Aleksandar Kravčenko. Za Kravčenka se piše da je s dojučerašnjim ministrom odbrane Donjecke Narodne Republike Igorom Strelkovim učestvovao kao dobrovoljac u ratu u BiH i da od tada datira njihovo prijateljstvo. Kravčenko je demantovao tvrdnje da organizuje plaćenike za ratovanje u „Novorusiji”. Mnogi u Beogradu, doduše nezvanično, označavaju i reditelja Dragoslava Bokana kao nekoga ko bi mogao da organizuje odlazak u sukob na istoku Ukrajine. Kao glavni razlog za tu tvrdnju potencira se to što je Bokan nedavno postavljen za „predstavnika” Donjecke Narodne Republike u Srbiji. Agreman je kaže dobio 17. jula, posle razgovora s predstavnicima proruski i nastrojenog dela Ukrajine koji su bili u Beogradu i ponudili mu počasno mesto. Na to su se odlučili, objašnjava Bokan, jer su želeli da izaberu predstavnika za Srbiju kao najpribližniju zemlju njima, ne zbog politike, nego zbog opredeljenja srpskog naroda prema Rusima.

Pročitajte još: Scenario ukrajinske katastrofe nije napisan u Rusiji

Bokana se mnogi sećaju kao čoveka koji je predstavljan kao jedan od osnivača paravojne formacije „Beli orlovi”. Ova formacija je, između ostalog, bila vrlo aktivna u Višegradu od 1992. godine. Jedinica nije nikada formalno procesuirana za zločine, ali se njeno ime na nekoliko mesta spominje, ne po dobru, u presudi Haškog tribunala Milanu Lukiću, osuđenom na doživotnu robiju, upravo zbog zločina na području Višegrada. Negde na margini čitave priče o našim ljudima na dalekim frontovima nalazi se i informacija s već pomenutogsajtasrpska.ru i njihove fejsbuk straniceda je prijateljstvo Kravčenka sa Strelkovim, koji je u petak podneo ostavku na mesto ministra odbrane Donjecke Narodne Republike, datira iz 1992. godine kada je s ruskim dobrovoljcima boravio upravo na području Višegrada, piše Politika. Bokan u razgovoru za „Politiku” demantuje da on stoji iza odlazaka dobrovoljaca u „Novorusiju”. – Znajući političku klimu i videvši političke procese u Srbiji, nisam ušaou tu vrstu kontakta i organizaciju slanja ljudi u nekadašnji istočni deo Ukrajine. Moj posao je probijanje medijske blokade, objašnjavanje procesa koji se dešavaju u Donjecku i obnova kontakta ruskog i srpskog naroda – rekao je Bokan, dodajući da se na to odlučio da bi izbegao „nepotrebne pritiske BIA”. On tvrdi da je informacija o postojanju Srba u ukrajinskoj vojsci laž. – To je spinovanje kako bi se napravila veštačka simetrija između onih koji brane rusko stanovište i plaćenika na ukrajinskoj strani – rekao je Bokan. O plaćenicima iz Srbije koji se bore na strani zvaničnog Kijeva nema preciznih podataka. Podaci do kojih je došao naš list govore da oni tamo ne odlaze organizovano iz Srbije, već preko regrutnih centara u Poljskoj i Mađarskoj. Pojedine informacije govore, mada nema zvanične potvrde, da se na strani zvaničnog Kijeva bore pojedinci iz redova kosmetskih Albanaca, ali i još neki pripadnici nacionalnih manjina iz Srbije. Navodno,suma koju dobijaju dostiže i do 6.000 dolara za borbe protiv proruskih snaga, dok se za borbu na strani „Novorusije” zarađuje skromnije – do 1.200 dolara. Stranih plaćenika bilo je u velikom broju i u borbama u Libiji tokom 2011. godine kada je Zapad rešio da skloni s vlasti predsednika Muamera el Gadafija. Prema nekim informacijama, Gadafi je koristio plaćene vojnike iz Malija, Nigerije, Alžira, ali je bilo i državljana istočne Evrope. Ni do danas nije sasvim razjašnjeno kakvu su ulogu u ovom ratu imala petorica državljana Srbije koje su, pod optužbom da su Gadafijevi snajperisti, pobunjenici držali pritvorene 21 mesec. Oni su sve vreme tvrdili da su samo građevinski radnici koji su otišli „trbuhom za kruhom” u Libiju, ali je mnogima bilo čudno što su se na takav poduhvat odlučili u jeku građanskog rata u ovoj zemlji. Za njihovo oslobađanje bili su zaduženi operativci BIA, a neki mediji su po njihovom povratku u zemlju objavili informacije po kojima su ova petorica Srba učesnici brojnih takmičenja u streljaštvu sa zavidnim rezultatima. Odlazak mladih iz Sandžaka na ratišta, posebno u islamskim zemljama, odavno je javna tajna. U poslednje vreme oni najčešće idu u Siriju, ali niko ne zna koliko ih je tačno, kako se regrutuju, gde se obučavaju… Prema nekim informacijama, uglavnom na put idu preko Turske, gde su i kampovi za obuku, drugi idu preko Bosne i Makedonije, gde, takođe, postoje kampovi, dok se treći obučavaju u kampovima u drugim evropskim državama. U Sandžaku su po ovom pitanju podeljeni. Jedni smatraju da to ni nije borba za islam, već posao ratnika najamnika za pare i interese velikih sila dok jedan broj mladih ljudi, posebno simpatizera radikalnog islama i vehabizma, podržava njihov odlazak, veličajući ih kao heroje. Procene su da je do sada oko trista mudžahedina iz Sandžaka i Kosmeta otišlo u Siriju da se bori protiv režima Bašara al Asada.

Pročitajte još: Sveti Serafim je prorekao: Doći će vreme kada će Antihrist krenuti na Rusiju!

Još su u sećanju i iskustva s plaćenicima koji su se borili u ratovima na području bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka. Najpoznatiji je odred „El mudžahedin” koji se borio u sastavu Armije BiH i koji je brojao 1.771 osobu. Reč je uglavnom o radikalnim islamistima od kojih su mnogi na kraju završili kao članovi Al Kaide i kao borci u Avganistanu. U operaciji „Oluja”, postoje relevantni podaci, učestvovali su plaćenici iz Sjedinjenih Američkih Država. Kompanija MPRI je čak tužena od strane Srba izbeglih u SADzbog učešća u ovoj akciji i proterivanja tada većinskog srpskog naroda iz Kninske krajine. Ista kompanija je kasnije imala ugovore na Kosovu. Svojevremeno su bili objavljeni i spiskovi stranih plaćenika koji su ratovali na strani hrvatske vojske, a posebno su bili angažovani u operaciji „Medački džep”. Na srpskoj strani su se tada borili već pomenuti dobrovoljci iz Rusije, ali i mnogo državljana Srbije koji su prethodno kao plaćenici ili legionari ratovali širom sveta. Kapetan Dragan Vasiljković, Milorad Ulemek Legija, Jugoslav Petrušić i mnogi drugi su se pre tragičnih događaja u bivšoj SFRJ borili kao najamnici. Trebalo bi, međutim, podsetiti da odlazak na strana ratišta zbog ideologije nije uvek bilo tako proskribovan. Primera radi, blizu dve hiljade Jugoslovena učestvovalo je u Španskom građanskom ratu od 1936. do 1939. godine na strani Španske republike. Čak njih sedamsto je izgubilo život dok je veliki broj njih po povratku u zemlju učestvovao i NOB-u. Među njima je bilo mnogo istaknutih ličnosti radničkog pokreta i tadašnje KPJ. A istorija plaćeničkog ratovanja kod nas doseže čak do loze Nemanjića. Oružane snage srpskih kraljeva u srednjem veku u velikoj meri sačinjavali su strani najamnici. Oni su zapravo bili kraljeva garda. U vreme vladavine kralja Milutina (1282–1321) u Srbiji je bilo najviše najamnika. Dolazili su uglavnom sa zapada, iz Italije, Nemačke i Španije, a bilo je i pripadnika istočnih nomadskih naroda: Kumana, Turaka, Tatara, Alana… Za jedne su oni najobičniji „psi rata”, a za druge dobrovoljci. To je najčešće dilema koja ih prati i koja se ne razlikuje samo po uglu posmatranja, već i po tome da li su plaćeni ili krvare iz ideala. Bez obzira na to koji su njihovi motivi, na kraju krajeva, zar nisu to ljudi koji vode nečije tuđe ratove i bitke, daleko od svoje porodice i najbližih? Izvor: Politika (D. Telesković / J. Cerovina)