Pravda

Zato je dobro što Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke („Deset teza o Srbiji”, „Politika”, 18. avgusta), veruje kako je danas normalno boriti se za „srpsku Srbiju”. Još bolje je kad kaže kako nam, kao srpskom narodu i društvu, na prvom mestu moraju biti sopstveni interesi, umesto evropskih ili regionalnih. Naravno da je u pravu kad kaže kako su potomci Srba koji su severno od Save i Dunava došli s patrijarhom Čarnojevićem, zajedno s onim Srbima koji su tu već bili i onim koji su došli kasnije, uspešno radili da taj prostor bude prisajedinjen Srbiji. To je posebno lepo čuti od nekoga ko je, ne tako davno, u zvanične dokumente vojvođanske autonomije stavio da je ona nasleđe komunističke partije. Više od svega Pajtić svedoči istinu kad kaže da Srbija ne može da postoji dok je tako snažno podeljena, kao i da je došlo vreme da se posle četvrt veka na srpskoj društvenoj i političkoj sceni dogodi smena generacija. No, samo ova poslednja istina nezamisliva je s Bojanom Pajtićem na političkoj sceni, a na vlasti u Vojvodini da se i ne govori. Sve što je rekao u svom inspirativnom tekstu moguće je, ali ništa od toga nije moguće s Bojanom Pajtićem i celom galerijom „pajtićevaca”, koji su raspoređeni praktično po svim porama naše javne scene i tu parazitiraju već decenijama. Jer, kako će Bojan Pajtić da izađe na srpski i, kako sam kaže, normalan put kad je gotovo dve decenije bio njegov najglasniji protivnik, od koketiranja sa stvaranjem veštačke vojvođanske nacije do pokušaja nametanja separatističkog statuta.

Pročitajte još: Mirjana Bobić-Mojsilović: Ajs Baket Čelendž je Srbija dobila od EU!

Ovde nije reč o mojoj zluradosti, već o prostim prirodnim i društvenim zakonima. Kako će, dakle, Bojan Pajtić i DS postati zaštitnici srednje klase u Srbiji kad su, presudno doprinoseći njenom siromašenju, učinili da srednji sloj gotovo potpuno nestane, praktično bez ikakve šanse da se u ovoj generaciji ponovo pojavi na društvenoj sceni. Dok su oni, DS, kako kaže sam Pajtić, otišli ka Evropi, srednji sloj je ostao na peronu. Dakle, oni u bečkim i pariskim restoranima, a srednji sloj sve bliže kazanu narodne kuhinje. Tako da bi možda bilo najsvrsishodnije da Pajtić i družina građane Srbije pre svega zaštite od sebe samih. Ali, rekoh, uskogrudost nije partner mudrih, i zato Pajtiću, koji se javno ispovedio da je grešio i da je spreman na pokajanje, ruku treba prihvatiti obema. Kao sin pravoslavnog sveštenika, on zna da je za pokajanje, osim priznanja, potrebno i delo. Same reči nisu dovoljne. Zato za početak predlažem da na prvoj narednoj sednici Skupštine AP Vojvodine, zajedno s njim, poništimo Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, čime bi DS na delu pokazao kako radi na „srpskoj Srbiji” i time nam svima dao dokaz da zaista ozbiljno misli ono što njegov lider javno govori. Podsećanja radi, Pajtić je bio predlagač ove deklaracije u kojoj, između ostalog, stoji kako se Vojvodina u sastavu Srbije našla voljom naroda iskazanom na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine u Novom Sadu 30–31.7.1945. godine. Uzalud smo mu tada poručivali da ne čini to i ukazivali kako je Vojvodina nastala vekovnim radom, pre svih, Srba, a da je misija Srpske Vojvodine bila da se prisajedini Srbiji u trajnu i neraskidivu vezu jer bi se na taj način sav slovenski živalj južnog dela tadašnje Austrougarske našao u zajednici s pijemontom slobode, Kraljevinom Srbijom. što se i desilo 24. i 25. novembra 1918. godine. Poništenjem ove deklaracije, Pajtić bi se na dostojan način odužio i svom uzoru Milošu Crnjanskom, od koga je, kako sam kaže, učio kako je biti Srbin severno od Save i Dunava. Izvor: Politika