Pravda

Da li je u opoziciji potrebna smena generacija? Kako napisati novi program i otkriti i odškolovati nove zvezde na političkom nebu? Dragomir Anđelković, politički analitičar, kaže da lidere pre svega stvaraju povoljne okolnosti. „Nema tih unutrašnjih mehanizama u strankama, niti ličnih kvaliteta političara, na osnovu kojih bi oni na nacionalnom nivou bili prepoznati kao lideri, ako za to ne postoji zgodna prilika. A nje za sada nema. Otuda od uspeha ili neuspeha vlasti u domenu onoga što od nje građani očekuju, a ne od opozicije, zavisi kada će na površinu izbiti političar koji će zadobiti široko poverenje vlasti. Harizma je suštinski izgubila značaj jer je kompenzuje marketing. Ali, da bi političari mogli da zablistaju, moraju se naći u prilici da dospeju u istinski fokus javnosti. Znači da u pravo vreme i na pravo mesto mora da ih izbaci talas okolnosti, a na njima je da umeju da ih prepoznaju i da ih koriste.” Anđelković kaže da se to desilo s aktuelnim državnim vrhom i s nemalim brojem političara koji su igrali značajnu ulogu posle 5. oktobra, mada se i pre toga pričalo da su istrošeni. „I sada u vrhovima opozicionih stranaka možda postoje ljudi čija zvezda u za njih povoljnom trenutku može da zasija. To ne znači da partije ne treba da se potrude kroz razne aktivnosti, od škola mladih lidera, usavršavanja postojećih, do sveže liderske krvi, kako bi u odgovarajućim okolnostima iznikli novi lideri. Iako nisu svi vodeći opozicioni političari istrošeni, većina njih jeste. Srbiji je potrebna snažna opozicija i ozbiljne nove stranke, a prilike za relevantne lidere će se stvoriti i ako ih iskoriste biće istinski konkurenti vlasti.” Oliver Dulić, bivši političar koji se vratio u struku i sada je hirurg, seća se početaka u Demokratskoj stranci. „Bili smo klinci i išli u političke škole, a jedna od njih bila je Fond za političku izuzetnost. Učili smo političke tehnike, kao što je, na primer, javni nastup, ali i državni sistem. Cela selekcija išla je od tih škola, a prva selekcija bila je na lokalnim nivoima. To su fiksirale svetske stranke, jer čovek se rodi s talentom, ali ga treba brusiti. Ta struka se uči, kao i svaka druga.”

Pročitajte još: Mađari za Kosovo spremni!

Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, kaže da ne postoje hemija i fizika kada se stvara novi vođa, već je to alhemija. On navodi primer kada je „čovek izvanrednih sposobnosti” Zoran Đinđić 1992. godine postao šef izbornog štaba na svoju inicijativu i uvećao broj poslanika. Tada je rekao: „Ako posle izbora u parlamentu bude više od 20 poslanika, kandidovaću se za lidera stranke.” „DS je osvojio 29 mandata u parlamentu i dogodilo se pretvaranje čoveka u lidera. S nekima se sudbina poigrala, pa je tako Čedomir Jovanović posle osnivanja frakcije isteran iz DS-a, da bi posle toga osnovao LDP, koji je do poslednjih izbora prelazio cenzus. Aleksandru Vučiću bogovi su bili nešto naklonjeniji. LSV Nenada Čanka dobio je revolucionarnu dividendu, ali su ostali na regionalnom nivou. Tomislav Nikolić, koji je zbog frakcionašenja izbačen iz otadžbinske uprave SRS-a, uspeo je da se preobrazi u nacionalnog lidera.” Goati kaže da su „životi” vođa kratki – kao vilinog konjica – ali da se neki drže vlasti iako partija gubi. „U našim partijama funkcioneri biraju funkcionere. LDP ide na neposredne izbore s jednim kandidatom a birači su partijski članovi. Treća partija po snazi u Velikoj Britaniji, takođe LDP, rešava pitanje izbora tako što parlamentarni odbor predlaže dva kandidata a članstvo bira jednog, što je svakako bolje nego kad se glasa za jednog ponuđenog kandidata. Isto to radio je DS na opštinskom nivou. Partijsko članstvo u Evropi smatra da je velika čast da bira partijskog lidera. U američkom sistemu političari se sami kandiduju a članstvo ih bira.” Goati kaže da nema instant lidera, već on mora da ima političku i institucionalnu podršku, ali i podršku boginje sreće. A da bi se podsticalo članstvo stranke, treba im prepustiti izbor funkcionera. „Da bi znali ko se od funkcionera dopada građanima moramo imati proces pravilnih izbora. A ne kao kad je 1992. godine Slobodan Milošević imao protivkandidata Radmilu Anđelković ili Vojislav Šešelj Maju Gojković. To su sparing partneri koji su dobili po nekoliko procenata glasova.”