Pravda

Profesor dr Slobodan Apostolski, specijalista neurologije, u svojoj ordinaciji skoro svakodnevno pregleda bolesnike sa ALS ne samo iz Srbije negom i iz regiona. – ALS je najteža neurološka bolest u okviru takozvane grupe bolesti motornog neurona, gde postoji rano oštećenje i nestajanje neurona, moždanih ćelija koje su odgovorne za signale mišićnim ćelijama za voljne pokrete. Uzrok ranijeg i nekontrolisanog odumiranja motornih neurona nije poznat. Kod 10 odsto bolesnika reč je o naslednoj bolesti i kod petine tih bolesnika je utvrđena mutacija gena za jedan enzim (SOD), dok je kod ostalih naslednih oblika identifikovana mutacija većeg broja gena. Takav oblik nazivamo familijarna ALS – objašnjava dr Apostolski. Kod čak 90 odsto bolesnika bolest se javlja sporadično i nepoznatog je uzroka, ali su neki faktori rizika za bolest utvrđeni: zapažena je veća učestalost kod ljudi koji su radili teške fizičke poslove, bavili se intenzivno sportom, doživeli neke fizičke povrede ili bili izloženi dejstvu teških metala. – Od posebnog su značaja epidemiološki rezultati koji su pokazali povećanu učestalost ALS među veteranima Zalivskog rata (1991), kao i u beogradskoj studiji povećane učestalosti ALS u toku rata 1992–1995. godine na teritoriji bivše Jugoslavije – primećuje dr Apostolski. ALS je retka bolest: svake godine na 100.000 stanovnika oboli najviše dva do tri bolesnika. – Broj obolelih od ALS se povećava u starijim starosnim grupama, sa vrhom učestalosti između 60. i 70. godine. U istraživanjima beogradske grupe, tokom 17 godina praćenja 325 bolesnika sa ALS, preminulo je 82 odsto bolesnika. Verovatnoća preživljavanja bila je 71 odsto za dve godine, 24 odsto za pet godina, 17 odsto za 7 godina, 10 odsto za 10 godina i 5 odsto za 15 godina – navodi naš sagovornik.

Pročitajte još: Jabuka najbolje čuva vaše srce

Bolest se prepoznaje pre svega pojavom mišićne slabosti i paralize. – Prve tegobe su ispoljene osećajem poigravanja mišića i prethode gubitku mišićnog volumena, odnosno atrofiji mišića, koja je uzrok slabosti, a zatim i paralize. Bolest zahvata sve poprečno prugaste mišiće: za gutanje, žvakanje, i govor, a kada zahvati i mišiće disanja uzrokuje respiratornu insuficijenciju, zbog čega se bolesnik stavlja na respirator. Karakteristično je da, izuzev pokretljivosti, ostale funkcije nervnog sistema nisu zahvaćene, mada prema istraživanjima u poslednjih nekoliko godina, postoje i blagi neuropsihološki poremećaji kognitivnih funkcija – navodi dr Apostolski. On dodaje da se kod završnih stadijuma bolesti gubi bilo koja mogućnost pokreta, izuzev pokreta očiju. Među ovim najtežim obolelima su i oni najuporniji koji se ne predaju iako jedino što mogu jeste da pomere oči, a sve u nadi da će se i u ovoj oblasti pojaviti novi lek nade. Među njima je i čuveni fizičar Stiven Hoking, koji se sa ovom bolešću bori već neverovatnih 40 godina, pri čemu je gotovo potpuno nepokretan i govori uz pomoć posebnog aparata. Kompjuter mu omogućava da preko mimike izrekne 10 reči u minuti. Pre toga je sa spoljnim svetom komunicirao uz pomoć kompjutera koji je pratio pomeranje desne polovine lica. Dijagnoza mu je postavljena kada je imao 21. godinu. – Ne postoji specifično lečenje bolesti, ali je od pre dvadesetak godina u upotrebi jedan jedini lek, „riluzol”, za koji je dokazano da usporava razvoj bolesti. U eksperimentalnim istraživanjima dejstva ovog leka na animalnom modelu bolesti poseban naučni doprinos je dao rad našeg istaknutog neurologa, akademika Vladimira Kostića. Pored toga, bolesnicima se daju suplementi, antioksidativni vitamini (A, C, E), koenzim 10, kretinin, a u cilju poboljšanja trofike mišića, i lekovi iz grupe anabolika. Preporučuje se svakodnevna umerena fizioterapija sa izbegavanjem napornih vežbi – objasnio je dr Apostolski. Zatočenici sopstvenog tela Zbog prirode bolesti i brzog napredovanja retki su pacijenti koji su spremni i sposobni da ispričaju šta doživljavaju, pa zato prenosimo svedočenje Stefana B. iz LJubljane kako doživljava svoju bolest: „Ne samo da te ALS ubija polako, nego te gasi, malo po malo, deo po deo. Počelo je malim znacima: trzanjem mišića na ruci, a uskoro nisam mogao više da držim olovku. Ustajanje sa stolice postajalo je sve napornije. Ne mogu više da zagrlim svoje najmilije, niti da se smejem. Ne mogu više samostalno da hodam, da jedem, da se umivam. Mozak ti radi do kraja, a telo ne odgovara i tako postaješ zatočenik svog sopstvenog tela. ALS krade život i ne zaustavlja se, dok ne ostane ništa.”