Pravda

Ali ovako serviran „švedski sto” ne može doneti neku dugoročniju korist DS-u jer se nude dve različite i teško spojive politike. Međusobno protivrečne politike motivisane su, smatraju analitičari, marketingom, a treba da omoguće ostanak DS-a na vlasti u Vojvodini, ali i da zadovolje „ostatak Srbije”. Politiku „srpske Srbije”, ne baš najjasnije definisanu, promovisao je, pre desetak dana, lider demokrata Bojan Pajtić u autorskom tekstu pod naslovom „Deset teza o Srbiji” na stranicama „Politike”. Uz analizu i sabiranje grešaka u proteklih 210 godina naše istorije, Pajtić je kazao da „neće biti ni evropske ni evroazijske  Srbije ako prvo ne izgradimo srpsku Srbiju” i naveo da DS treba da ujedini „naciju i demokratiju”. „Da prevedemo povampirenu autokratiju u istinski demokratski poredak – to je srpska Srbija”, objasnio je Pajtić. Otkako je izabran za novog lidera stranke, od Pajtića se očekivalo da jasno saopšti kako će, s kojim programom, slabu i unutrašnjim frakcijskim borbama ophrvanu Demokratsku stranku podići i učiniti je jakom i građanima privlačnom alternativom. Pomenuti autorski tekst bio je praktično prva „objava namera”. Sadržaj njegovih „teza” iznenadio je, sudeći po reakcijama, i funkcionere DS-a i javnost. Funkcioneri DS-a su uglavnom ćutali, a političari, analitičari, predstavnici NVO bili su zapanjeni što je jedan takav Evropejac, kakvim se Pajtić uvek predstavljao, napravio neverovatan zaokret i otišao u nacionalizam.

Pročitajte još: Islamska država želi ceo Balkan!

Svi komentatori Pajtićevih „teza”, bez obzira na međusobne razlike, ocenili su da je njegov, kako su tumačili, iskorak u nacionalizam marketinški potez koji bi trebalo da DS-u pribavi „patriotske glasove” i svi su se složili da je način koji je za to izabrao takoreći zaludan posao. Posle toliko godina vlasti i neprekidnog ponavljanja mantre o Evropi koja nema alternativu, evropskim standardima koji ovde moraju biti uvedeni, silnih zakona koje je parlament usvajao kao na traci, blago rečeno, Pajtićevi navodi u „tezama” o zakonima koje naprednjaci donose zvuče krajnje neumesno. Pajtić kaže kako „država koja je sredinom četrnaestog veka imala Dušanov zakonik danas bespogovorno prepisuje i na brzinu usvaja tuđe zakone”, a demokrate su, u žurbi prevodeći tuđe akte, usvojile i zakon u kome se kaže da je u Srbiji „zabranjen aparthejd”! U zanosu objašnjavanja svoje nove politike, Pajtić je smetnuo s uma koalicione partnere u Vojvodini, a oni nisu krili da su potpuno zgranuti njegovim „tezama”. Čim su se oni zgranuli, Pokrajinski odbor DS-a izašao je sa svojim „Principima za Vojvodinu”. U ovom dokumentu se podržava zalaganje za promenu Ustava Srbije da bi se uredio položaj Vojvodine i navodi da se DS zalaže za uspostavljanje policijske uprave za Vojvodinu, poreske uprave, statističkog zavoda Vojvodine... Principi su oduševili LSV Nenada Čanka, koji je sročio saopštenje u kome je navedeno: „LSV smatra da su vojvođanske krnje demokrate u svom programu za Vojvodinu prepisali ideje i program LSV-a. Zbunjuje rečenica da se DS nada da će LSV prihvatiti njihove programske ciljeve. Taj detalj ostavlja utisak da je posredi pokušaj da se sada LSV ubeđuje da treba da prihvati svoj program i sve ono na čemu godinama insistira.” LSV možda jeste „zbunjen”, ali teško da su ova dva potpuno kontradiktorna pismena DS-a, objavljena za nepunih deset dana, ikoga u ovoj državi zbunila. Hoće li ona pomoći DS-u da dođe do glasova u „ostatku Srbije”, kada za četiri godine budu izbori, ali i da sada zadrži vlast u Vojvodini? Teško. Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli”, kaže da su „teze” i „principi” marketinški potez namenjen različitoj publici, onoj u Vojvodini i onoj u „ostatku Srbije”: „Može se reći da su ’principi’ manje namenjeni Vojvodini, a više potencijalnim koalicionim partnerima u cilju opstanka pokrajinske vlasti. To su dve teško spojive politike, a jedina nada DS-u jeste to što je SNS pobedio na izborima promovišući šizoidnu politiku. Razlika između DS-a i SNS-a je u tome što je SNS imao jednu priču za Srbiju, drugu za EU, a DS-u je teže, jer ima jednu priču za Vojvodinu, a drugu za ostatak Srbije. Motiv DS-a je ogoljeniji. DS je pri tom i opoziciona stranka, a vlast ima i interes i mogućnost i resurse da raskrinka njene motive.” Vukadinović, kako kaže, ne misli da ovakva politika može DS-u da donese neku dugoročniju korist i dodaje: „Donosi joj trenutnu političku dinamiku i medijsku pažnju.” Šta se ovakvom politikom može postići, Vukadinović nije siguran, ali mu, kako kaže, ona ne izgleda perspektivno. On, ipak, zaključuje: „Kod nas su protivrečne poruke i konfuzna politika zaštitni znak ne samo stranačke politike već i državne. I naša vlast često šalje protivrečne poruke biračima i Zapadu i Istoku, tako da bi ih ja tu politiku nazvao ’dok ide, ide’, ili ’ako prođe, prođe’. To je otprilike način na koji naši političari vode politiku, tako da se i ova politika DS-a u to uklapa.”