Žrtve komunizma i staljinizma dobile su svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje. Za žrtve tranzicije i brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema saosećanja. NJima niko neće podizati memorijalne spomenike, jer ih niko žrtvama ni ne smatra. Ovim rečima Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona, završava jedan od svojih tekstova u kom je pokušao da odgovori na pitanje da li štednja ubija. To je na liniji onoga o čemu od početka krize upozorava nobelovac DŽozef Štiglic, koji se ošto protivi politici drastičnog smanjenja potrošnje, a čije se ime u Srbiji uvek poteže kao alibi za odustajanje od politike stezanja kaiša. Političari, koji su prihvatili takvu politiku, napisao je nedavno Štiglic, pre nego što otvore šampanjac i nazdrave, trebalo bi da uzmu u obzir skoro nenadoknadivu katastrofu koje takva odluka uzrokuje. Izgleda da su pojedini evropski zvaničnici počeli da preispituju svoje odluke, jer od početka krize, uprkos svim merama smanjenja potrošnje, privreda evrozone stagnira i nema naznaka da će biti oporavka, a restriktivne mere, pri tom, najviše su pogodile one koji najmanje imaju. Na ovom pitanju pala je i francuska vlada. U Srbiji se minulih godina tamošnji predsednik Fransoa Oland, najčešće spominjao kao alibi da se od takve politike odustane, pa je tako Ivica Dačić u svom ekspozeu 2012. godine pozivajući se na Olanda rekao da neće zagovarati stezanje kaiša. Međutim, u praksi Oland je poprilično stegao kaiš oko francuske javne potrošnje i minus u kasi sa sedam odsto, koliko je iznosio 2010. godine, smanjio na oko četiri procenta. Zbog toga su on i premijer Manuel Vals naišli na žestok otpor oličen u ministru finansija Anrou Montburu koji smatra da samo potrošnja može dovesti do privrednog preporoda, da je Nemačka opterećena smanjenjem rashoda i da treba napustiti dogmu Brisela. Ne muči ova dilema samo Francusku. Čak je i predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi zabrinut zbog činjenice da Francuska klizi u deflaciju, a evrozona i dalje stagnira. Zato će, prema najavama, ECB olabaviti monetarne stege kako bi podstakla oporavak. Međutim, čini se da je ključ evropskog oporavka sada više u rukama onih zemalja koje su u poziciji da stimulišu tražnju. Primer za to je Nemačka koja je inače tradicionalno okrenuta štednji, pa je veliko pitanje da li će kancelarka Angela Merkel promeniti pravac vođenja ekonomske politike, odnosno početi da troši. Da li onda u ovim okolnostima, kada Evropa preispituje politiku stezanja kaiša, Srbija greši ako ministar finansija sprema oštre rezove koji će podrazumevati i smanjenje plata i penzija? Odgovor je jednostavan – za nas ne važi isto što i za Evropu. Od početka krize, zemlje regiona uglavnom su smanjivale minuse u svojim budžetima, dok je u Srbiji situacija bila obrnuta. U krizu smo ušli sa relativno niskim deficitom od oko tri odsto, da bi sada dostigao preko osam procenata, što je najviše u Evropi. Državni dugovi su više nego udvostručeni, a oko 12 milijardi novog zajma nije iskorišćeno za privredni oporavak, već je u najvećoj meri taj novac otišao u potrošnju. Dakle, da politika potrošnje u Srbiji daje rezultate, naša privreda bi s minusom u kasi većim od osam odsto i ovolikim državnim dugom trebalo da bude u ekspanziji, kažu ekonomisti. Činjenica je da je smanjivanje plata i penzija i otpuštanje radnika u javnom sektoru politički teška odluka i da ministri finansija nerado posežu za time, sve dok mogu da biraju. Mnoge zemlje, ipak, tokom ove krize bile su suočene sa tim nedostatkom izbora. Nemačka je, na primer, 2010. godine drastično smanjila javnu potrošnju. Minus u kasi je sa 4,2 odsto za samo godinu dana svela na 0,8 procenata BDP. Cenu stabilizacije nemačkih finansija platilo je 15.000 zaposlenih u javnom sektoru koji su dobili otkaz, dok su onima koji su sačuvali radna mesta smanjene plate. Zarade su smanjivale i Španija, Portugalija, Grčka, Rumunija... „Da postoji drugi način zar mislite da ga oni ne bi našli”, upitao je novinare na poslednjem javnom obraćanju Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. Srboljub Antić, bivši predstavnik Srbije u Međunarodnom monetarnom fondu, kaže da je naša zemlja poput pijanca koji svaki dan pozajmljuje pare da bi trošio i pio još više. – I mi to možemo da radimo sve dok postoji neko ko će to da finansira. Ako nađemo nekog „staratelja”, ko će da podrži politiku potrošnje, možemo da nastavimo da se opijamo, ali onda moramo da se suočimo sa posledicama koje takva odluka nosi. Krajnje je vreme da se otreznimo. Nismo u zavidnoj poziciji, jer moljakamo svuda po svetu da nam pozajme novac da bismo finansirali ono što je neodrživo – kaže Antić. Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u Americi, sa druge strane, smatra da u Evropi štednje nema. „Jedina zemlja sa budžetskim suficitom je Nemačka, sve ostale, uključujući i Francusku imaju fiskalne deficite, dakle vode politiku potrošnje”, kaže naš sagovornik.
– Ne verujem previše u uzročnu vezu između potrošnje i rasta. Evo, Nemačka sa suficitom u stvari ima pristojan rast, dok Francuska sa deficitom stoji u mestu. Uzroci stagnacije su drugačiji, a tome doprinosi i ECB koja vodi dosta restriktivnu novčanu politiku. Što se tiče Srbije, ovde nema nikakve opasnosti od štednje. Sa osam odsto deficita daleko smo od toga. Smanjivanje tog minusa za nas bi bilo dobro – čak neminovno. Jer nemamo više mnogo prostora za pozajmljivanje – zaključuje Tasić. Dinkićeva politika potrošnje Od početka krize i u Srbiji se, baš kao i u svetu lome koplja oko dileme: štednja ili potrošnja. Najveći zagovornik politike potrošnje bio je Mlađan Dinkić. Kao ministar privrede u vreme vlade Mirka Cvetkovića osmislio je program subvencionisanih kredita za privrednike. Država je subvencionisala jedan deo kamate pa su zajmovi bili jeftiniji. Politiku podsticanja potrošnje vodio je i preko potrošačkih kredita za stanovništvo. Kritičari su mu najviše zamerali to što Srbija, kao uvozno orijentisana privreda, stimulisanjem potrošnje zapravo subvencioniše proizvođače u tuđim zemljama i da zato takva politika kod nas ne daje efekte. Nemac rasipnik i Francuz štediša Nemačka, koja je tradicionalno okrenuta štednji, smatra da se problem rasta ne rešava podsticanjem inflacije, objašnjava Vladimir Gligorov, profesor na Institutu za međunarodne ekonomske studije u Beču. Nemačka kao izvozno orijentisana privreda vodi računa o konkurentnosti, a to znači o ceni rada i kapitala koje inflacija teži da poveća. Francuska je pre uvođenja evra, dosta koristila devalvaciju franka, odnosno namerno slabila nacionalnu valutu kako bi stimulisala izvoz. – Ove dve tradicije se sukobljavaju jer je dilema u evrozoni sledeća: ili će se ubrzati inflacija u Nemačkoj, čime bi se povećala tražnja za francuskim proizvodima ili će se smanjiti plate i drugi troškovi u Francuskoj, opet sa ciljem povećane tražnje za francuskim proizvodima. Drugačije rečeno, izbor je ili da Francuska postane Nemačka ili da Nemačka postane Francuska. Dakle da Francuzi štede ili da Nemci troše. Pročitajte još:
