Pravda

Mnogi govore o vojnim podvizima svojim potomcima - sinovima, unucima. Može se pretpostaviti koliko je teško poverovati u to da je nečiji otac, dok je bio još sasvim mali, dok je bio dete zapravo bio vojnik. O tome za Glas Rusije govori sin Momčila Gavrića, Branislav: Prenosimo tekst u celosti: - Ja kao dete od devet godina kad sam išao u treći razred osnovne škole na polugodištu sam imao slabe ocene. Meni je otac tada rekao: „E, moj sinko, ja sam u tvojim godinama ratovao, a ti donosiš slabe ocene. Imao sam čin prvog kaplara, pa onda sam imao čin podnarednika, pa sam prepešačio, sinko, celu Albaniju“. Ja u to nisam mogao da verujem ne znajući da otac priča istinu. Ja sam mislio da nešto nije u redu sa mojim ocem, jer ja osam godina da imam puške, da imam bombe, da ratujem direktno sa vojskom, to je za mene bilo neprihvatljivo. 1964. godine potpukovnik Čirić je pisao svoje memoare. On je tada preko „Politike“ tražio da li neko zna nešto o podnaredniku Momčilu Gavriću. Tada je moj brat otišao kod oca i rekao: „Tata, traže tebe preko „Politike“. Budi dobar pa se javi“. Tada smo svi mi saznali da je sve što tata govorio istina. Posle 50 godina oni su se sreli. On ga je tražio za vreme Prvog svetskog rata, za vreme Drugog Svetskog rata. Taj potpukovnik Čirić mu je dao Albansku spomenicu, vojnu knjižicu, sva odlikovanja koje je on dobio. Tada smo svi mi, i ja, i moj brat, i majka saznali da je otac govorio istinu. I to je bilo veliko slavlje za nas. Tada smo još više zavoleli oca jer smo saznali da je on sve što govorio nama bila prava istina. Po okončanju rata Momčilo Gavrić je još dugo na svojim plećima nosio teret života. I Branislav o tome govori bez suza: - Kada je on došao da služi vojni rok on je rekao da je bio borac u Prvom Svetskom ratu, što mu nisu verovali jer nikakav dokument nije imao. Pa su ga štoviše proglasili da on izbegava služenje vojnog roka. I on je bio osuđen tri meseca u Slavonskom Brodu za izbegavanje služenja vojnog roka. To je nekako pregrmeo. Došao je Drugi Svetski rat. Opet su ga mobilisali. Kad su ga poslali u Pljevlje tamo je doživeo debakl Srpske Vojske, propast artiljerijskog puka. Kad je video sve to, tu su ih Nemci zarobili pa su ih ogradili nekom žicom i trebalo je da negde bidu deportovani. Moj otac je uspeo da probije žice i da se pobegne. Noći je putovao, a danom se krio sve dok nije došao do Beograda. 1944. godine, kad je bio oslobođen Beograd, upala je jedna partizanska jedinica i njega su optužili da je on sarađivao sa neprijateljem. Izveden je bio ispred streljačkog stroja. Jedan od radnika koji je znao ko je Momčilo Gavrić video je jednoga majora i rekao mu je da je Momčilo Gavrić učesnik Prvog Svetskog rata i da nikada nije sarađivao sa neprijateljem. I tada ga je taj major spasio, izveo ga je iz stroja, i moj otac je ostao da živi. To je trajalo sve do 1947. godine. Tada su kod njega došli omladinci Narodnog Fronta i tražili su dobovoljni prilog za braću Albance. On je rekao da mu Albanci nikad nisu bili braća jer je on prošao kroz Albaniju i video je kako su se oni ponašali prema Srpskoj vojsci. Oni su ga uhapsili. To je trajalo do Informbiroa. Kada je Informbiro stupio na snagu tada su ga pustili iz zatvora. Moj otac nije hteo ni da govori ni da priča ništa. Samo je ćutao. To je sudbina mog oca, takva kakva jeste. Postoji mišljenje da deca rata brže sazrevaju. Branislav Gavrić je sa ovim mišljenjem potpuno saglasan: - Iako je on bio malo dete on je prestao da bude dete jer nije imao okruženja dece već samo velike borce. Jednog dana kad je vojvoda Mišić vršio smotru video je mog oca, onako malo dete. Pitao je majora: „Šta traži to dete tu?“ On je rekao da je to borac, da je prešao Albaniju, da je učesnik Kolubarske bitke, Cerske bitke. Kad je to vojvoda čuo on je naredio majoru da se moj otac unapredi u čin podnarednika. Tako je sa 10'11 godina postao najmlađi podoficir svih armija u Prvom Svetskom ratu. Prvo da vam kažem da sam ponosan da sam njegov sin. A drugo mogu da vam kažem da je bio stravično pravičan. Kod njega ništa nije moglo da prođe nekažnjeno ako ste nešto skrivili. Više psihološki nas je kažnjavao. Ako pogrešim nešto on kaže: „Nemoj da se meni obraćaš, ti za mene ne postojiš“. To je bio veći udarac nego ako vam udari šamar. I uvek je govorio: „Sinko, zapamti jednu stvar u životu. Nikad nemoj učiniti nekome šta ne bi želeo da neko učini tebi“. To mi je zauvek ostalo urezano i u srcu, i u mozgu, i u glavi, i u svemu. Momčilo Gavrić je umro 1993. godine. Povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata ovih dana u Banji Koviljači je bila održana premijera dokumentarnog filma „Raport kaplara Momčila Gavrića“, u produkciji Radio televizije Beograd. Kako je prošla prezentacija filma? - Mogu da vam kažem da je bilo veoma lepo iako je malo omela kiša, jer je to bilo na otvorenom prostoru. Sad mog oca sve više veličaju, svi pronalaze. I to je sve najviše zahvaljujući generalu Milisavu Sekuliću koji je sve to dokazao arhivski. On je iz crkvenih, vojnih i gradskih arhiva pokupio dokumente i složio je veliki mozaik istorije o mome ocu. I ja sam mu zahvalan do neba. Upravo ovakvog će Branislav Gavrić pamititi svog oca- najmlađeg kaplara Prvog svetskog rata Momčila Gavrića. Grigorij Sokolov, Izvor: Glas Rusije