Pravda

U članu 24 važećeg Ustava, stoji "LJudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne“. Srbija je obavezana međunarodnim konvencijama koje zabranjuju smrtnu kaznu: Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Protokoli br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. godine nad Johanom Drozdekom, zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice. On je okončao život u 34. godini, pred streljačkim vodom policije u somborskom Okružnom zatvoru. Tim činom okončano je izvršenje najtežih kazni u Srbiji, iako je na listi za streljanje bilo još 20 osuđenika, kojima je smrtna kazna preinačena na 40 godina zatvora. Ministar pravde, Nikola Selaković, povodom Tijanine smrti, izjavio je da naša zemlja mora da poštuje zabranu uvođenja ove kazne.

Povezano:Tijanin otac: Mediji su nas ucenjivaliDa nije uhvaćen, surčinski kasapin bi postao srpski DŽek Trbosek

"Nekada se za ovakva krivična dela izricala smrtna kazna, ali kao i sve druge evropske države morali smo da je izbrišemo iz našeg krivičnog zakonika. Mi kao član Savate Evrope moramo da poštujemo evropsku povelju koja zabranjuje smrtnu kaznu", rekao je Selaković. Međutim, sve se tada završilo samo na pitanju, bez ikakvog konkretnog zahteva. Na Fejsbuku se danas pojavila grupa "Smrtna kazna za ubicu Tijane Jurić", koju podržava više od 100.000 ljudi, i to za manje do jednog dana njenog postojanja.

Posle 1959. godine, postupak streljanja je donekle standardizovan i ostao je manje-više nepromenjen do kraja. Smrtne kazne se izvršavaju po pravilu na otvorenom prostoru izvan naselja, u zoru. Streljački vod je činilo osam ili više policajaca, od kojih je polovina dobijala puške s bojevom municijom, a polovina sa ćorcima. Raspodela pušaka se vršila tako da se ne zna ko ima kakvu municiju, tako da je, bar u teoriji, svaki pojedini policajac mogao da misli da nije baš on ispalio bojev metak – u praksi su, naravno, oni to znali, jer svaki iskusan strelac zna, po trzaju puške i dimu, da li je ispalio ćorak. Ponekad su streljanja vršena u zatvorenom prostoru, obično zatvorskom podrumu, što se pravdalo potrebama bezbednosti. Od 1961. godine, sud dobija sve važniju ulogu u postupku izvršenja smrtne kazne, da bi od 1970-ih sud u celosti upravljao postupkom, a policija je samo stavljala na raspolaganje streljački vod. Vlasti su sahranjivale tela pogubljenih u tajnosti, obično u neobeležen grob na lokalnom groblju. Posle 1971. godine, rodbina je obaveštavana o mestu sahrane i dopuštano joj je da grob obeleži i stara se o njemu.

Izvor: Kurir