Pravda

Komandant vojski narodnih republika Donbasa sada je u situaciji kada čitava prethodna biografija više nije važna, i svaki pokušaj nedobronamernih da iza njegovih leđa pronađu nečiju senku, nekakvog lutkara, očito je osuđen na propast. Bolje bi im bilo da se uopšte ne nose takvom mišlju, pošto je to nešto poput Pandorine kutije. Zato što ako je Strelkov – marioneta, onda i same fantazije o tome kakvih razmera mora biti čovek koji njime upravlja moraju da u ukrajinskim patriotama izazivaju strah i trepet. Jer, Strelkov je već u ovoj istorijskoj etapi u praksi dezavuisao čitav panteon isključivo ukrajinskih heroja, starih i novih, od Mazepe do Jaroša. Ukrajinci to zasad ne primećuju iza koprene informacione zavese, ali je po istorijskim razmerama Igor Strelkov uporediv jedino sa Bogdanom Hmeljnickim, koji je, kako se sećamo iz udžbenika, isto iznebuha, zbog lične uvređenosti, okupio oko sebe naoružane „separatiste“ i primorao Reč Pospolitu (državna zajednica Poljske i Litvanije – prim. prev.) da roni gorke suze. Ali da, Strelkov nije ukrajinski junak – zasad nije ukrajinski. Igor Strelkov je zvaničnom Kijevu danas strašan ne samo kao vojni protivnik. Na njihovu veliku žalost, on nikada ne laže – ni u izveštajima, ni u životu. Što je za ljude koji su izgradili državu i karijere na pi-aru, ili u ukrajinskom slučaju – na najobičnijoj laži, nerazumljivo i plaši ih. Kao što bubašvabe plaši svetlost, a divlje životinje vatra. U svetlu Strelkova s izlizanim „planšetom“ (sećate se da je to kožna oficirska torbica, a ne gedžet u vidu ajpeda), cakum-pakum odeveni Porošenko, Parubij i ostala ukrajinska lica na visokim vojnim položajima izgledaju apsurdno, pre podsećajući na kolektivnog Papandopula (junak popularne sovjetske muzičke komedije „Svadba u Malinovki“ – prim. prev.). I njihove reči, izgovarane s ratobornim izgledom pred strojem novinara onoliko zaljubljenih u njih, vrede isto koliko i novčanice sa potpisom operetskog mahera. Strelkov je u Donbasu o koleno prelomio ne samo ukrajinsku armiju i njen borbeni duh, nego i postmodernističko informaciono doba sa njegovim političkim tehnologijama, simulakrumima, mekim uticajem i finansijskim injekcijama. Podsetio je da postoji dobro i zlo, i oni nemaju polutonove, da postoji besmrtna duša i velika Otadžbina, koji se u principu ne mere novcem, da postoje pojmovi radi kojih vredi živeti i za koje nije strašno mreti. Igor Ivanovič Strelkov, koji danas sjajnim manevrom podseća na Hanibala usred donskih stepa – upečatljivo opovrgava tezu o tome da Rusija nema posebno svojstvo, svoj put, i o neminovnoj pobedi anglofone globalizacije. Makar samo zato što globalizam ne pretpostavlja nesebične heroje, nije on zarad njih smišljan. Junacima nije potreban novac; zato ih je globalni sistem vazda pojmio kao virus, i upravo zato globalni svet realnim herojima smatra glumce i šou-zvezde, izgubivši umeće reprodukovanja pravih junaka. A i otkud da se takvi pojave kada poslednjih pola veka „zlatna milijarda“ vodi ratove bilo oružjem za masovno uništavanje, bilo na internetu, bilo tuđim rukama. Rat ne treba da upada u život civilizovanih nacija, ometajući potrošačima varenje i kontrolisanu reprodukciju. Za stimulisanje tih procesa i istorijske sublimacije tu je Bred Pit koji sa pošalicama skalpira fašiste. U logici njegovih kritičara, Strelkov uopšte nije trebalo da se pojavi, a tim pre ne bi mogao da se ostvari u savremenoj Rusiji. Knjiški dečak, istoričar s automatskom puškom, onaj za koga je Visocki napisao „Baladu o borbi“ – takvi romantičari u sadašnjem svetu ne opstaju, gubeći sa velikom razlikom od bezočnih menadžera. Mora da im je tim krivlje što se sada knjiški dečak pokazao kao pragmatičan rukovodilac i vojskovođa, pružajući primer časti, dostojanstva, neustrašivosti i potpunog vladanja sobom.

Ne propustite:Zamenik Strelkova: Običnim danima kijevska hunta gubi prosečno između 30 i 40 oklopnih transportera za 24 časa

Za razliku od vojnika narodne odbrane koji izgaraju od žudnje za osvetom, lično Strelkov nije vođen mržnjom prema državi Ukrajini, već ljubavlju prema Rusiji. Zato što se samo ljubavlju rukovode junaci svih vremena – ljubavlju prema ženi, istini, ili u najgorem slučaju – ljubavlju prema vlasti. I to je, po svoj prilici, jedina opasnost, osim metka ili gelera, koja mu preti – prošavši kroz vatru da ne prođe i vodu, te se okrene politici. Zato što među političarima apsolutnih heroja nema – oni su takvi samo za određeni postotak biračkog tela, a za ostale mogu biti niko i ništa. Uostalom, sudeći po tome što same reči „politika“ u Strelkovljevom leksikonu nema, on će to iskušenje lako izbeći. Izvor: Srpska.ru