Pravda

Neutralnost Srbije, utvrđena odgovarajućom skupštinskom rezolucijom, nije samo određivala geopolitičku poziciju zemlje između evroatlantskih sila i Rusije tokom proteklih sedam godina. Ona je bila i vrlo snažan argument srpske politike na unutrašnjem planu. Neutralnost zemlje isticana je kao lajtmotiv delovanja svake vlade. Bila je ozbiljan zalog za dobijanje glasova građana i osvajanje vlasti. Neutralnost Srbije, proglašena 26. decembra 2007. godine, nadživela je krilatice za jednokratnu izbornu upotrebu, kao što su bile „i Evropa i Kosovo“ ili „i Rusija i Evropa“. Pa ipak, svedoci smo početka nelegalnog isteka njenog roka upotrebe. Ako je verovati nemačkom poslaniku u Beogradu Hajncu Vilhelmu, a nemačkim ambasadorima uvek treba verovati, Srbija više nije neutralna zemlja. Ona se odlučila za evropski put i izabrala da bude članica Evropske unije. Vilhelm, čije prezime u datom kontekstu neprijatno odzvanja Srbijom sto godina nakon Prvog i bezmalo sedamdeset godina nakon Drugog svetskog rata, kaže da se Beograd nalazi u pregovaračkom procesu, da se odlučio i izabrao da bude član Evropske unije. Put Srbije u Evropsku uniju ima vrlo sporan legitimitet, o čemu sam pisao i govorio prošle nedelje. Legalitet nema nikakav. Ukoliko me sećanje ne vara, Narodna skupština je vojnu neutralnost Srbije proglasila zbog ukupne uloge NATO pakta na Kosovu i Metohiji. U rezoluciji Narodne skupštine nedvosmisleno piše da Srbija ostaje neutralna u odnosu na postojeće vojne saveze do raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju. Referenduma nije bilo u vezi kandidature Srbije, a sada vidimo da takvo, najdemokratskije i uostalom neophodno izjašnjavanje građana, nije neophodno ni u slučaju srpske neutralnosti. Dovoljna je reč nemačkog ambasadora ili jednog od poslanika Nove stranke Zorana Živkovića, koji kaže da tu nema o čemu da se priča, da treba zaboraviti Rusiju i da je Srbija na zapadu. Dovoljan je, uostalom, uvid u Briselski sporazum ili izjave najviših srpskih zvaničnika, pa videti da Ustav Srbije i rezolucije njene Narodne skupštine itekako jesu podložne volji stranih centara moći, umesto volji građana Srbije. Da novinari imaju političku moć, od državnog vrha tražio bih dve stvari: da samostalan tim ekonomista i politikologa utvrdi ili makar pouzdano proceni opšti platni bilans Srbije sa Evropskom unijom od 2000. godine do danas i da se, nakon toga, povodom pretpristupnog puta Srbije u Evropsku uniju raspiše referendum sa vrlo jasnim pitanjem. Odustajanje od Ustava, narodne volje i sutra od nekih uspešnih privatizacija za račun Brisela, Srbiju će svesti na upotrebni, moralni i intelektualni nivo Nove stranke i njenog lidera ili puki hir nemačkog, britanskog ili američkog ambasadora. Ako tako bude, Beograd treba da ukine demokratski ustav, dokumente Narodne skupštine i sve relevantne izraze volje naroda. Treba da nastavi da se igra demokratije na izborima na kojima su stranačka vrbovka malog broja građana – uglavnom članova partija i nešto malo prinadležnosti vrhunski domet unutrašnje, a geopolitički mazohizam spoljne politike. Takav Beograd Briselu će biti najmiliji, a ionako izgleda da od Brisela u Srbiji nema važnijeg grada ni zakona.

Pročitajte još:MIŠLJENJE: Po čemu je Srbija tako lako „prodala“ Rusiju?Prvi donbaski rat se privodi kraju, Drugi donbaski rat je neizbežan

Izvor: Glas Rusije