Pravda

Bebe, mala deca, pubertetlije uz roditelje, bake, deke zajedno u grupama činili su bujice ljudi – 1.600.000 učesnika, po prvim procenama, preplavilo je ulice Barselone da bi u 17 časova, svi zajedno, oformili latinično slovo „V”, koje simbolizuje ono za čim teže: Visca, votar, victoria, valores (Živeli, glasanje, pobeda, vrednosti). Katalonci nisu tribalno društvo i isto tako nisu skloni ekscesima ni u kom smislu. Samim tim, ono što je padalo u oči jeste kako jedna tako masovna manifestacija odiše pre svega redom i umerenošću, što predstavlja glavne odlike katalonskog karaktera uopšte. Organizacija i odsustvo patosa bili su na zavidnom nivou i prošle godine, kada se lanac od skoro dva miliona ljudi koji su se držali za ruke tražeći nezavisnost protezao duž 400 kilometara, od južne (Valensija) do severne granice (Francuska) ove autonomne pokrajine Španije, navodi Politika.

Pročitajte još: Lindzi: Nezavisna Škotska može zapaliti Balkan!

Ovog 11. septembra mnogi Katalonci su ostavili jasnu poruku koju španska centralna vlast neće moći tek tako da ignoriše, bez obzira na stavove, iznutra i spolja, da li katalonskim građanima treba dati pravo da glasaju o tome da li žele da se otcepe. Premijer Španije Marijano Rahoj, za koga se ne bi baš moglo reći da uliva poverenje za bolji život zemlji koja se sve više sunovraćuje u krizu na raznim poljima, dao je izjavu da „sada pre svega treba biti velikodušan” i ne baš spretno posegnuo za metaforom presađivanja organa: „Jednom Madriđaninu može se presaditi srce jednog Andalužanina i jednom Kataloncu jednog građanina Galicije.” Činjenica je da u Španiji postoje razni nacionalizmi, a Katalonci se žale na španski kao najagresivniji, iako bi se to pre svega moglo nazvati centralizmom. Imala sam i sama prilike da osetim jednom prilikom u Madridu, kada sam telefonom vodila službeni razgovor na katalonskom sa koleginicom iz Barselone, kako su moje madridske kolege najednom počele da me gledaju sa manjim simpatijama, piše Politika. Jedanaesti septembar, koji se slavi kao katalonski nacionalni praznik, obeležava zapravo dan kada je 1714. Katalonija izgubila svoju autonomiju. Nakon 11. septembra 2014. postoji ipak nešto sa čime se sada svi slažu: s jedne strane, katalonski premijer Artur Mas mora sazvati referendum za naredni 9. novembar, a premijer Španije Rahoj, s druge strane, mora taj referendum zabraniti, jer to nije ustavno. Ipak, nakon masovnog katalonskog protesta proteklog četvrtka, koji pretenduje da bude zabeležen u istoriji Evrope kao najbrojnija građanska manifestacija tog tipa, političari ne mogu da pokušaju da održe status kvo. „Ako se jedna realnost ignoriše, ona će se, pre ili kasnije, osvetiti”, govore mnogi katalonski analitičari ’dan posle’. Među običnim ljudima uglavnom vlada euforija, u meri u kojoj to Katalonci sebi dopuštaju – bez srče do kolena već mirno i dostojanstveno. Ima naravno i mnogih koji svedoče da se osećaju kao „siročići” u jednoj Kataloniji koja želi da izađe iz Španije, zemlje u čiji integritet veruju kao u jedinu moguću realnost, pre svega jer su njihovi preci došli ovde trbuhom za kruhom sredinom 20. veka, kada je ova autonomna pokrajina bila najrazvijenija i ekonomski najperspektivnija. Katalonci su se uvek busali u grudi da su vredniji i manje skloni korupciji od ostalih Španaca. Lanac korupcije koji je počeo da se razotkriva ovog leta u okviru porodičnog klana Đordi Pužola, bivšeg premijera Katalonije koji je važio za neprikosnovenog oca moderne katalonske nacije, svakako je poljuljao želju za otcepljenjem među mnogima. Kakav bi ishod bio ako dođe do glasanja, isto tako je neizvesno. Ali, činjenica je da su u Barseloni obični građani pokazali da neće odustati od borbe za promene, jer više nisu spremni da trpe korupciju, nesigurnost, nejednakost, lošu politiku i ostale „bolesti” čiji uzrok vezuju pre svega za madridsku vlast. Da bi se sve promenilo nabolje jednostavno time što bi Katalonija prestala da zavisi od Španije – iluzija je u koju ipak nije lako poverovati. Pate pojedinci a ne narodi Među uglednim Kataloncima koji ipak nisu došli na prekjučerašnje masovne proteste jeste i Ramon Bajes, ugledni psiholog i profesor emeritus Univerziteta Autonoma u Barseloni. U razgovoru za „Politiku” on objašnjava zašto preksinoć nije bio na ulicama Barselone: „Nisam išao na ’V’ iako sam i po ocu i po majci Katalonac i katalonski jezik se uvek govorio u kući. Ovi protesti bili su pre svega akt razonode i pacifizma, koji je pokazao da jedan priličan broj građana Katalonije smatra da čini deo jedne zajedničke celine koja ima sopstvene karakteristike. Ja, pak, ne verujem da postoje narodi, nacije ili zemlje koji pate ili zahtevaju, već da uvek pate ili se raduju, žive ili umiru pre svega pojedinci koji čine deo tih zajednica.”