Pravda

Dva puta su sukobljeni Nemačka i Rusija, po sistemu „zavadi pa vladaj”, ali je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, najveći zamajac destrukcije, subverzije i razaranja bio usmeren na pravoslavnu Srbiju i Rusiju. Iz oba rata je anglosaksonski faktor, odnosno ono što on predstavlja, izlazio ojačan na svetskoj sceni. Čak i kad ne bismo imali istorijskih dokaza za ove tvrdnje, kriminalističko „Cui bono?” dovelo bi nas do ispravnog zaključka. Neuspeh u naumu uništenja Srbije i Rusije, doveo je nekada konkurentske zapadne centre moći i pretendente na svetsko gospodstvo, u savez koji danas vidimo unutar NATO i EU, pre svega. Na primerima Jugoslavije i Ukrajine vidimo austrougarsko-vatikanske obrasce u sadejstvu sa anglosaksonskim masonsko-protestantskim faktorom. Mrežni svetski rat, koji je ova alijansa svetskog zla primorana da vodi zajedničkim snagama, uz brojne ratove širom sveta, ponovo najveće intelektualne, materijalne i propagandne napore usmerava, primenjujući pritom potpuno isti obrazac, protiv Srbije i protiv Rusije. Za razliku od Prvog i Drugog svetskog rata, kada su u njima poražene države primorane da ponesu najveću objektivnu odgovornost, dok je odgovornost zakulise i diplomatsko-političkih intriganata ostala u drugom planu, danas se moralno obankroteli inspiratori, u svom jadnom, ali ne manje krvožednom pokušaju uspostavljanja „globalizma” i proglašavanju „kraja istorije”, više ne mogu skrivati, pa jedva da to i pokušavaju. U čemu je ta glavna protivrečnost današnjeg „zapadnog” i pravoslavnog sveta koja karakteriše tekući mrežni svetski rat, ako bismo pokušali da je definišemo istorijsko-političkim terminima? Ona je, naravno, u sistemu vrednosti. Današnji Zapad insistira na individualističkom liberalizmu, racionalizmu i materijalizmu, na divljoj konkurenciji, kao navodnom generatoru napretka, ograničavajući duhovnost i duhovnu slobodu čoveka na nivo njegove individualne intime. On istovremeno ruši sve temeljne oblike ljudske zajednice, a najviše one najvažnije – porodicu i suverenu državu. Najvažnije pravoslavne, dakle hrišćanske vrednosti, upućuju nas ka spasenju ne samo u religijskom smislu, već i u praktičnom, insistirajući na ljubavi prema bližnjem, dobru, bratstvu, ravnopravnosti, solidarnosti, neprikosnovenosti života, zabrani uzdizanja svojine i novca iznad duhovnosti, i sve to u okviru ljudske zajednice. Čovek je društveno i stvaralačko biće, a atomizacija društva neminovno vodi njegovoj destrukciji. Pored toga, resursi Vaseljene koji čoveku stoje na raspolaganju su neograničeni, pa zato divlja i neograničena konkurencija, koja se neminovno pretvara u pljačku, zelenaštvo i zločin, ne samo da nije motor progresa, nego je pretnja opstanku ljudske vrste. Ako uz to sagledamo metastazu zločina u aktuelnom mrežnom svetskom ratu – korišćenje terorizma, trgovine drogom, ljudskim organima, bankarske špekulacije, stvaranje u zapadnim laboratorijama kvaziislamskih čudovišta, potpunu političku i medijsku manipulaciju, nedoslednost i hipokriziju, potpuno podređivanje demokratskih mehanizama i institucija novcu, jasno vidimo potpuni bankrot Zapada na jednoj, ali i sve razloge za Zapadni ubilački poriv prema pravoslavnom svetu, na drugoj strani. Vrednosti koje oličavaju Srbija i Rusija su sa jedne strane superiorne i pobedničke, a sa druge, one zauvek sahranjuju san zapadne oligarhije o privatizaciji, odnosno privatnom, neograničenom i nekažnjenom gospodarenju svetom. Srbija i Rusija su prošle fazu svoje komunističke antiteze, odnosno nametanja obezduhovljene materijalističke pravde društvu koje se nije dovoljno branilo od zapadne materijalističke nepravde i ušle u fazu sinteze, odnosno pune afirmacije svojih temeljnih društvenih vrednosti. Onih zbog kojih, bez obzira i na ogromne žrtve, Rusija i Srbija pobeđuju u ratovima. Zato su Srbija 90-ih i Rusija danas izazvale mnogo veću jarost, nego kada su bile komunističke. Između ostalog, razotkrivajući da se Zapad lažno poziva na hrišćanske vrednosti. Naš je zadatak i obaveza da ove vrednosti do kraja afirmišemo i u skladu sa njima gradimo i društveni, i ekonomski i politički model za budućnost. To od nas očekuje čovečanstvo, i najveći deo onog na Zapadu. Izgradnja novog sveta i trajnog mira već su počele. U toj izgradnji ne učestvuje zapadna oligarhija, a nije toga ni dostojna. Uz afirmaciju opšteljudskih vrednosti, moramo svakoga dana, raskrinkavati nedela oligarhije, kao što to činimo danas govoreći o Prvom svetskom ratu, ili kao što činimo govoreći o Drugom, o NATO silovanju Srbije, Balkana, Ukrajine... I otklanjati posledice ovih nedela, lečiti rane. Tako ćemo preseći spiralu nasilja koju je oligarhija u ropcu pokrenula. A u toj definitivnoj pobedi za čovečanstvo, Srbija i Rusija moraju biti, ponovo, potpuno, i zauvek – zajedno.