Pravda

Du­go na­ja­vlji­va­ni („ve­li­ko­go­spo­jin­ski”) ber­lin­ski su­sret bal­kan­skih li­de­ra sa An­ge­lom Mer­kel pro­šao je sa mno­go pom­pe ali bez opi­plji­vog re­zul­ta­ta. Sem ako pod re­zul­ta­tom ne pod­ra­zu­me­va­mo spi­sko­ve že­lja, pro­je­ka­ta i mol­bi ko­je su go­sti pre­zen­to­va­li ne­mač­koj kan­ce­lar­ki. Šta­vi­še, osta­lo je pri­lič­no ne­ja­sno za­što su se uop­šte i oku­plja­li – osim ako cilj ni­je bio upra­vo sam do­la­zak kao de­mon­stra­ci­ja ne­mač­ke no­ve po­li­tič­ke sa­mo­sve­sti i po­ra­slog uti­ca­ja. Iz­gle­da da i Ne­mač­ka že­li da ima svo­je ma­lo car­stvo, od­no­sno, svoj ma­li „bal­kan­ski ko­mon­velt”, na ko­me se po­na­ša i ose­ća kao ve­le­si­la i či­je po­gla­vi­ce po­vre­me­no sti­žu u Ber­lin na po­klo­nje­nje. Ukra­jin­ska kri­za de­lo­va­la je kao zgod­na pri­li­ka da Ne­mač­ka do­dat­no ma­ni­fe­stu­je svo­ju moć i ge­o­po­li­tič­ku sa­mo­stal­nost u tro­u­glu Va­šing­ton – Ber­lin – Mo­skva (igra­ju­ći ma­lo na kar­tu „spe­ci­jal­nih ve­za” sa Ru­si­jom, a ma­lo na­stu­pa­ju­ći u tan­de­mu sa Va­šing­to­nom, kao do­bar i „loš” po­li­ca­jac pre­ma Mo­skvi). Ali sva­ka da­lja eska­la­ci­ja kri­ze na is­to­ku, sva­ka no­va po­gi­bi­ja i sva­ki dan pro­du­žet­ka su­ko­ba tu po­zi­ci­ju či­ni sve neo­dr­ži­vi­jom i vi­di­mo ka­ko se, ko­rak po ko­rak – a od ru­še­nja ma­le­zij­skog put­nič­kog avi­o­na in­ten­ziv­no – Ne­mač­ka po­ste­pe­no uta­pa u za­jed­nič­ku stra­te­gi­ju i „evro­a­tlant­ski” front pre­ma Mo­skvi. S dru­ge stra­ne, Ru­si­ja tre­nut­no ima da­le­ko ve­ćih bri­ga ne­go da su­zbi­ja ne­mač­ke am­bi­ci­je na Bal­ka­nu i, po­šte­no go­vo­re­ći, ve­ro­vat­no bi žr­tvo­va­la mno­go vi­še od pri­lič­no ne­po­u­zda­ne i ne­za­hval­ne ma­le pra­vo­slav­ne bra­će sa­mo ka­da bi mo­gla da iš­ču­pa Ne­mač­ku iz an­glo­a­me­rič­kog za­gr­lja­ja. Ali, kao što re­koh, ne či­ni mi se da je to pre­vi­še re­al­no. Bar za sa­da. Jer te­ško da će Va­šing­ton, ili već oni ko­ji se do­mi­nant­no pi­ta­ju i od­lu­ču­ju o svet­skim po­slo­vi­ma mir­no se­de­ti i gle­da­ti ka­ko im se Ne­mač­ka iz­vla­či is­pod pa­pu­če i ka­ko, sa ili bez Pu­ti­no­vog bla­go­slo­va, na Bal­ka­nu na­mi­ru­je svo­je pro­bu­đe­ne im­pe­ri­jal­ne ape­ti­te. No, iz­gle­da da i u Mo­skvi ubr­za­no shva­ta­ju da ne­ma ni­šta od tog „big di­la” sa Ne­mač­kom, što će u no­ve pro­ble­me ba­ci­ti i ov­da­šnje kom­bi­na­to­re ko­ji su Sr­bi­ju i se­be već vi­de­li kao glav­ne de­ve­ru­še i usvo­jen­čad u pred­sto­je­ćem ge­o­po­li­tič­kom bra­ku Mer­ke­lo­ve i Pu­ti­na. Ali čak i uko­li­ko bi ko­jim ču­dom do tog bra­ka do­šlo, te­ško da će se Vu­či­će­va Sr­bi­ja na­ći u pri­želj­ki­va­noj ulo­zi onog „umi­lja­tog” jag­nje­ta ko­je „dve maj­ke si­sa”. Ni­ti je Vu­čić ta­ko umi­ljat, ni­ti su oni ov­ce. Na­pro­tiv, mno­go je re­al­ni­je da će­mo bi­ti vi­še-ma­nje za­slu­že­no od­ba­če­ni i pre­zre­ni od obe, tač­ni­je, od sve tri stra­ne. Jer, ako jed­na Ne­mač­ka ne mo­že, ili bar ve­o­ma te­ško uspe­va da se po­zi­ci­o­ni­ra kao po­mi­ri­telj­ski fak­tor i „most” iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, za­mi­sli­te sa­mo ko­li­ke li su tek šan­se ove i ova­kve Sr­bi­je da od­i­gra ta­kvu ulo­gu. Iako, na­rav­no, ni­ko­me ni­je za­bra­nje­no da ma­šta­ri i na taj na­čin u sop­stve­nim me­di­ji­ma pred­sta­vlja svo­ju spolj­no­po­li­tič­ku po­zi­ci­ju.

Pročitajte još:

PURGIN: Donjecka Republika ne vidi sebe kao deo federalizovane Ukrajine

Nemački vojni policajac posle 12 godina otkrio strogo čuvanu tajnu na Kosmetu