Pravda

Nešto ranije, u junu 2014, Državna registarska služba Ukrajine unela je u popis u Čerkaskoj oblasti „versku zajednicu“ „Božići“ („Crkva Satane“), koja propoveda „đavolopoklonstvo“ i kojoj pripada novi „hram“. To su prve takve strukture koje su počele legalno da deluju na postsovjetskom prostoru. Nova „verska zajednica“ svoje „službe“ obavlja noću. Sastavni deo tog vrzinog kola čine prinošenje žrtava i molitve Satani. Istorija ponora U istoriji se može naći dosta primera kada su destruktivna verovanja (ili ono što je Lav Gumiljev nazivao „antisistemima“) postajala ozbiljna snaga. Većina njih (gnosticizam, manihejstvo, katari, albigojci, bogumili, markionizam, pavlikianstvo, niz pravaca u islamu), kako je pisao autor teorije pasioniranosti, ili je direktno došla sa Istoka ili je imala istočne korene. Takvi antisistemi najčešće su korišćeni kao sredstvo ideološke borbe pojedinih feudalaca sa autoritetom Crkve. Pomoću destruktivnih struja pojedini sizereni, koji su oponirali Rimskom Papi, nastojali su da dezorijentišu svoje podanike i samim tim da ih iščupaju iz duhovnog uticaja katolicizma. Još tada je davan prioritet borbi za svest ljudi. Nemački imperator Henrih IV,koji je živeo početkom XI veka, svom dušom je mrzeo Rimskog Papu. Ovaj ga je ponizio i primorao da bos i odeven samo u pokajničkim haljinama ide zimi na pokajanje kod šefa katolika u Kanosu. Henrih IV širio je na dvoru satanizam kao način za diskreditovanje uticaja Crkve i Pape. Za njega je bilo posebno zadovoljstvo da primorava svoju duboko religioznu ženu, Jevpraksiju Vsevolodovnu (sestru Vladimira Monomaha) da učestvuje u satanističkim orgijanjima, kao i u „crnim misama“ tokom kojih su prinošene žrtve praćene čedomorstvom. Kasnije su imperatora Henriha IV neki luteranci (na primer, Filip Melanhton) nazivali „prvim protestantom“ i „borcem sa tiranijom“. Povećanje konfliktnosti između protestanata i katolika, koje se na kraju izlilo u Tridesetogodišnji rat, podudarilo se sa širenjem satanističkih kultova i bezumljem „lova na veštice“. Sredinom XVII veka na „pirovanja“ satanista iz najviših slojeva društva „isporučivano“ je stotine dece. U istom tom periodu u Evropi je bio u najvećem jeku „lov na veštice“. Istaknuti ruski istoričar Srednjeg veka, A. Gurevič, smatrao je da je elita koristila obračun sa „vešticama“ i popularisanje „satanističkih kultova“ za dezorijentaciju i ugušivanje narodnih masa, kao i za razaranje tradicionalne kulture koja je u suštini tada bila  povezana sa katoličkom crkvom. Da bi se društvena tradicija srušila, bilo je neophodno da se ona „demonizuje“, da se preusmeri krivica i obezbedi opravdanost prekida postojeće socijalne povezanosti u društvu. Karakteristično je da su „satanizam“ i „lov na veštice“ postali masovna pojava pre svega u luteranskoj Nemačkoj i delom u kalvinističkoj Švajcarskoj. U tim zemljama ideologija beskrajne gramzivosti (etika protestantizma o kojoj je pisao Maks Veber) potisnula je katoličku veru. Jedan od razloga za pojačavanje „lova na veštice“,  a takođe i širenja satanističkih kultova sa prinošenjem žrtve, bio je demografski. Najveći razmah „lova na veštice“ desio se u periodu od 1580.-1630. Prema podacima istraživanja L. B. Masima „Demografska istorija Evrope“, upravo se u tom periodu desilo naglo povećanje brojnosti evropskog stanovništva, koja je premašila sve prethodne periode, što sugeriše pomisao da je „lov na veštice“ iskorišćen kao način da se ograniči broj stanovnika. Neki istraživači su primetili da su veštice i žrtve satanističkih kultova najčešće bile mlade i privlačne devojke, a ponekad i mladići. Karakteristično je i da je „lov na veštice“ poprimio naročito masovan karakter u protestantskim zemljama. Jedan od najvećih istraživača istorije inkvizicije F. Donovan, pisao je: „Ako na karti obeležimo tačkom svaki utvrđeni slučaj spaljivanja veštica, najveća koncentracija tačaka naći će se u zoni gde se graniče Francuska, Nemačka i Švajcarska. Bazel, Lion, Ženeva i Nirnberg bili bi prekriveni mnoštvom takvih tačaka. Kompaktne mrlje od tačaka našle bi se u Švajcarskoj i od Rajne do Amsterdama, a takođe i na jugu Francuske, zapljusnule bi Englesku, Škotsku i Skandinavske zemlje. Treba naglasiti da  su tokom poslednjeg veka „lova na veštice“ zone najveće koncentracije tačaka bili centri protestantizma. U potpuno katoličkim zemljama - Italiji, Španiji i Irskoj, bilo bi veoma malo tačaka; u Španiji tada praktično nijedna“. Međutim, zapadnim sledbenicima satanizma, inicijatorima „lova na veštice“, malo je bilo da samo ubijaju, bilo im je potrebno da ubijaju sa idejom. Ideja satanizma Godine 1620. su puritanci-kalvinisti dospeli brodom „Mejflauer“ na obale Virdžinije i tu osnovali kolonije. Od toga počinje istorija SAD. Oci-hodočasnici doneli su takozvanu Mejflauersku deklaraciju kojom su proglasili ideju osnivanja slobodnog društva i pozvali za svedoka Boga. Šta se praktično desilo, može se suditi na osnovu činjenice da su se masovni procesi „lova na veštice“ sredinom XVII vek apremestili iz centra Evrope na periferiju i u severnoameričke kolonije. Upravo se u severnoameričkom gradu Salem 1692. desilo jedno od najmasovnijih ubistava i progona optuženih zbog okultizma. Kasnije je u Severnoj Americi uvek postojao ogroman broj različitih sekti i okultnih pravaca. Vlasti su im se retko suprotstavljale, tim pre nisu pokušavale da ih zabrane smatrajući da tako slede principe utemeljene u Mejflauerskoj deklaraciji.

Pročitajte još:

Tusk: Moj deda je na silu služio Vermahtu

Gašić: Samo je Putin mogao da odobri donaciju akumulatora za naše „migove“

Hodočasnici na „Mejflaueru“ bili su obična sekta verskih fanatika. O karakteru nekih sekti i okultnih struja može se rasuđivati po delovanju Ku-Klus-Klana. Malo se zna da se u osnovi njegove ideologije nalazio verski fanatizam i ideja „bratstva“. Sama reč „clan“u prevodu znači „zajednica“. Samo, zbog nečega je glavni posao kuklusklanovske „braće“ postalo ubistvo obojenih stanovnika i belih pristalica jednakosti u južnim državama. Prema svedočanstvima niza istraživača, do 1880. broj poginulih od ruku pristalica Ku-Klus-Klana iznosio je 130.000 ljudi. Veliki broj ljudi bio je obogaljen. Pri tom je „zajednica“ imala svog „Velikog maga“ - generala Foresta. Uz „maga“ su bili pomoćnici - „vampiri“ koji su imali svoje okultne rituale, praksu ritualnih ubistava (spaljivanja). Sa tom terorističkom organizacijom federalne vlasti borile su se na čudan način - 1915. legalizovale su njeno delovanje. Godine 1933. Ku-Klus-Klan je zvanično raspušten, ali jedna od jedinica te strukture - „Beli saradnici“ -još uvek funkcioniše. Na kraju, 1966. Anton Šandor La Vem osnovao je Crkvu Satane. Ona se pojavila kada je delovanje kuklusklanovaca počelo da se gasi. La Vej - potomak Ukrajinke LJube Primakove, bio je muzičar, fotograf i sarađivao sa nizom luksuznih štampanih izdanja. U Rusiji bi ga nazvali predstavnikom „stvaralačke inteligencije“. Prema priznanju La Veja, idejna osnova Crkve Satane postala je „filozofija objektivizma“ Alise Zinovjevne Rozenbaum koja se 1925. preselila u SAD. Radeći u Holivudu, upoznala se sa nekim predstavnicima američke filmske industrije i ubrzo pod pseudonimom „Ajn Rend“ počela da propagira filozofiju „racionalnog individualizma“. U osnovi tog „sistema pogleda na svet“ nalazi se - „čovek-stvaralac“, koji živi isključivo radi sebe i baš ga briga za zajedničke interese. Naziv jedne od njenih knjiga je „Vrlina egoizma“ u kojoj se egoizam uzdiže do kulta. „Moje osećanje prema Rusiji jeste - beskrajna mržnja. Mržnja prema čitavoj zemlji, uključujući i carski period. To je najodvratnija i najreakcionarnija zemlja na svetu“ - pisala je Rozenbaum. U SAD su pozdravili njene stavove (političarima je imponovala odbrana neograničenog kapitalizma i individualizma). U fašističkoj Italiji Musolini je dao nalog da se ekranizuje jedan od njenih romana. Rozenbaum je postala ideolog libertarijanskog pokreta, u suštini - propovedala je anarhizam. U Rusiji danas u libertarijance ubrajaju novinarku Juliju Latinjinu, Pavla Durova, osnivača drštvene mreže „UKontaktu“, Vladimira Četvernina, profesora prava Visoke ekonomske škole. Libertarijanstvo je na čudan način postalo svetovni odraz Crkve Satane - u odricanju svih etičkih normi (odnosno, normi koje na pojedinca stavljaju određena moralna ograničenja). Danas je mnogo američkih glumaca, muzičara, pisaca članova Crkve Satane. Za mnoge od njih bio je privlačan postulat da „od života treba uzeti sve“. Pokušaji od strane tradicionalnih crkava da se zabrani ova „verska organizacija“ završeni su bez rezultata 1980.-ih. Crkvu Satane faktički je uzeo pod zaštitu FBI, koji u njenoj delatnosti nije našao ništa nelegalno. Godine 2006. su satanisti proslavili svoj 50-godišnji jubilej. NJihova godišnjica  bila je u centru pažnje najvećih zapadnih medija The Wall Street Journal - agencije Rojters i dr. Oni su danas nosioci antiruske propagande. Pohod Đavola na Istok Uhitlerovskoj Nemačkoj tražili su opravdanje za svoje rasističke ideje takođe u satanističkim okultnim strujama. Pri tom su se nacisti, ipak, trudili da ne oglašavaju delovanje zajednica kao što je „Anenerbe“. U veku visokih tehnologija, Zapad demonstrira mnogo viši stepen cinizma i intelektualne degradacije. On legalizuje i izvodi iz ilegalnosti destruktivne verske struje, koje su apsorbovale svu moralnu ubogost i amoralnost najburnijih vremena Srednjeg veka. A to postaje jedna od glavnih metoda pomoću kojih zapadni političari i ukrajinski pan-feudalci nameravaju da preformatiraju svest stanovništva i da ga otrgnu od vrednosti pravoslavlja. Ako su u Srednjem veku destruktivne verske struje bile nasleđe istočnih kultova, onda je danas  upravo Zapad postao distributer destruktivnosti.  Jedno je ostalo zajedničko - žudnja za masovnim prinošenjem žrtava. Upravo u tome je cilj Zapada, baptističkog pastora Aleksandra Turčinova (bivšeg šefa sektora za propagandu Dnjepropetrovskog oblasnog komiteta komsomola), prisnog sa sajentolozima Arsenija Jacenjuka (sina nastavnika istorije SSSR), diplomca Instituta obaveštajne službe KGB SSSR „Andropova“ Valentina Nalivajčenka koji lično nadgleda nastajanje okultnih pravaca u Ukrajini, uključujući i Crkvu Satane. Zagledajte pažljivo njihova lica. Oni uvek gledaju kroz čoveka - gledaju sa nekim đavolskim satanskim prezrenjem i mržnjom, kao da ovaj svet žele da potope u AD. O takvim ljudima Fridrih Niče je napisao: „Ako dugo gledaš u ponor, onda i ponor takođe gleda u tvoje oči“ Đavolski bezdan postao je suština njihovih duša.

Piše: Jurij GORODNJENKO

Izvor: Fakti