Trvenja oko uzroka izbijanja Prvog svetskog rata nekako su „poklopljena” eksplozivnim događajima koji su ove godine pogodili svet. Ipak, s vremena na vreme dođe do iskakanja nekog stava koji zaprepasti javnost, a nešto slično se pre nekoliko dana dogodilo na panel diskusiji u vašingtonskom Centru „Vudro Vilson”. Učesnici Skot Berg, biograf Vudroa Vilsona i dobitnik Pulicerove nagrade, Šon Mekmikin istoričar i autor knjige „Jul 1914 – Odbrojavanje do rata” i Kati Marton, novinarka i udovica američkog diplomate Ričarda Holbruka, izneli su prilično kontroverzna zapažanja o tome koga treba kriviti za izbijanje Velikog rata. Neobičnim paralelama i neprimereno oštrim tonom ipak se istakla Kati Marton koja je kao glavne krivce za za klanicu koja je odnela milione života označila Srbe i Srbiju. „O čemu su mislili? Lekcije kojima nas je katastrofa naučila” bio je službeni naziv diskusije koji je učesnike trebalo da usmeri na komentarisanje nivoa svesti koji su svetski lideri imali pre ulaska u rat 1914.
Pročitajte još:Najpre se ogradivši kako uprkos svom mađarskom poreklu ne istupa sa pozicije „austrougarskog šoviniste”, Martonova u potpunosti amnestira velike sile i krivca za Prvi svetski rat traži u Beogradu. „Franc Ferdinand je ubijen u terorističkoj misiji koja je planirana i za koju su teroristi obučeni u Beogradu. Obučio ih je čovek po imenu Nikola Pašić, nekrunisani kralj Srbije.” Na optužbe na Pašićev račun uskočio je da ispravi grešku istoričar Šon Mekmikin podsetivši na Dragutina Dimitrijevića Apisa. Martonova je njegovu sugestiju odbacila jer se u celom slučaju, kaže, „pominje toliko imena da bi se samo došlo do zabune ako se na tome bude insistiralo”. Nepreciznost i proizvoljnost čak i kada se iznose krupne optužbe nisu retka pojava u radu ove novinarke, makar kada piše ili govori o balkanskim prilikama. Na istom fonu je krajem prošle godine u autorskom tekstu u „NJujork tajmsu” upozorila na opasnost koja preti Bosni i Hercegovini i pozvala SAD da se aktivnije uključe u rešavanje lokalnih problema. NJeno javljanje obiluje stereotipima o ekskluzivnosti srpske krivice za krvavi raspad bivše države, a na istoj adresi traži i krivca za trenutnu dezorijentisanost BiH. Govoreći o naraslom nacionalizmu kao potencijalnom fitilju za neki novi požar, Martonova hirurški precizno amnestira političare iz Federacije BiH, dok kod političara iz Republike Srpske prepoznaje „ratni narativ”. Uradak Kati Marton je izazvao reakcije čitalaca, a „NJujork tajmsu” je pisao i Andrea Čelino, nekadašnji funkcioner OEBS-a u Sarajevu, danas angažovan u Ukrajini. On ukazuje da Holbrukova udovica, osim netačnih sarajevskih toponima, čitaocima uglednog dnevnika nudi iskrivljenu sliku koja nije utemeljena u realnosti. Kati Marton međutim ne odstupa od svojih stavova pa će tako na direktno pitanje moderatora u Centru „Vudro Vilson” koga treba najviše kriviti za početak Prvog svetskog rata kao iz topa odgovoriti da bi ona krivca tražila u Beogradu. „Ekspanzionistička srpska kampanja koja polaže pravo na sve teritorije gde ima Srba bila je okidač za ono što je dovelo do katastrofe”, poručila je Martonova i dodala: „Drugi uzročnik su Rusi, ne Nemci”. Osvrćući se na dosad preovlađujući narativ po kojem ni Srbi ni Rusi ipak nisu krivci za Veliki rat, ona ukazuje da je za proteklih sto godina na videlo izašlo mnogo dokumenata koji su ranije prikrivani, tako da sada imamo dovoljno materijala da više krivimo Ruse i Srbe nego Nemce. Učesnici ove debate uglavnom govore podrugljivim tonom, pogotovo kada Mekmikin prepričava poslednji dan u životu austrougarskog prestolonaslednika, a diskusiju često prekida smeh. Svako pominjanje Srba je po pravilu u negativnom kontekstu, što ne nailazi na neodobravanje ni kod jednog učesnika. Posebno je farsično kada Šon Mekmikin naglašava da su „od sedam ubica, šestorica bili srpske nacionalnosti”, uz opasku da je i taj jedan musliman tu samo da zavara trag. Nema ni reči o jugoslovenstvu Mlade Bosne, a u postupke njenih članova učitava se savremena politička korektnost. Jedan je diskutant tvrdio da Velikog rata ne bi ni bilo, da je Austraugarska imala diplomatu kakav je Ričard Holbruk, „koji bi ih sve naterao da zajedno sednu i dogovore se“. Sa svim nepreciznostima i netačnim podacima koji su izneti, diskusija u elitnom vašingtonskom institutu mnogo je više ličila na šaradu nego na raspravu dostojnu njegove reputacije.
