Pravda

U bespogovornom prihvatanju laži kao normalnog sredstva političke komunikacije mi, slabi i apatični, u jadnim i nestabilnim ostacima zemlje za čije očuvanje se kroz istoriju ginulo kao retko gde na zemaljskoj kugli, ponekad kao da nemamo snage za ono što nam je sad najpotrebnije - jasno sagledavanje onoga što nam se dešava. Kao da bi nas jasno sagledavanje ugrozilo tako što bismo morali da priznamo svu svoju bespomoćnost i izbegavanje sopstvene odgovornosti za ono u čemu smo se našli. Naš kolektivni instinkt se još uvek zasniva na tradiciji. Ma koliko je tradicija ovde osakaćena, što delovanjem modernih i postmodernih političkih projekata koji razaraju pamet celog sveta pa i našu, što našim posebnim greškama. Dok god imamo ikakve veze sa tradicijom za nas ima šanse. Simbolička akcija koja bi vidljivo napravila radikalan rez u odnosu na tradiciju, može da napravi finalni udarac tradicionalnoj svesti, posle kog bi nam povratak tradicionalnim vrednostima bio ako ne onemogućen, onda drastično otežan. Radi se o udaru na poslednje ostatke nacionalnog ponosa, zato izgleda potpuno opravdano da se trijumfalna povorka ljudi sa posebnim seksualnim sklonostima naziva upravo “parada ponosa”.

Pročitajte još:Rusija se mora vratiti na Balkan i širiti svoje prisustvo

Dok se jednom taj isforsirani događaj koji treba da bude naša konačna ulaznica u “civilizovanu” zajednicu naroda, ne raščlani na sastavne delove, sve što se čini u vezi sa njim, bilo sa koje strane biće pogrešno. U vezi sa događanjima u vezi sa “paradom ponosa” i Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi redovno pripisuje mračnjaštvo koje definitivno nije njena odlika. Ne znači da ljudi Crkve ne prave greške i da nisu odgovorni za mnogo toga što bi moglo da se uradi u borbi za duhovno zdravlje naroda u kome deluje, ali agresivnost, fanatizam i mračnjaštvo sigurno ne spadaju u dominatne osobine pravoslavne zajednice. Crkva ne podržava ljudske strasti, već čuva znanje nagomilanog iskustva svetih mučenika i podvižnika, da strasti nisu nikakav odraz slobode, već upravo suprotno – porobljenosti ljudske ličnosti od strane bezličnih duhovnih sila. I zato je nemoguće da Crkva da blagoslov ili da ćutke pristane na promovisanje bilo homoseksualizma, bilo bluda druge vrste, bilo pohlepe, bilo negovanja agresivnosti - bilo koje druge od strasti kojima smo svi izloženi. Svako je u manjoj ili većoj meri izložen napadu ove ili one strasti. Hrišćani se ne odlikuju time što su svi od reda pobednici nad strastima, nego time da na njih ne pristaju i svesno se bore protiv njih. A u tome imaju manje ili više uspeha. Pošto taj uspeh dok smo živi ne može biti konačan i ne zavisi samo od naše prirodne snage već pre svega od Božije pomoći, niko od pravih hrišćana nije sklon da se prvi baci kamenom na grešnika. Pravi hrišćani mrze grehe i strasti, a vole, ili se trude da vole, grešnike. A ko i nije grešnik? Nekoga ko je podjarmljen homoseksulanom strašću ne možemo potpuno izolovati od nekoga ko je podjarmljen nekom drugim oblikom bluda. Zamislite za trenutak kako bi izgledala, na primer ne parada “gej populacije”, nego recimo trijumfalna parada fetišista, parada pedofila, nimfona i nimfomanki, sado-mazohističkih parova, zastupnika masovnih orgija ili parada običnih “normalnih” pohotljivaca recimo parada „švalera“, „kurvara“. Kako bi izgledala parada pohlepnih, parada žderača, pijanaca, parada mrzitelja... trijumfalno paradiranje bilo koje od ovih grupa kroz centar grada a pod zaštitom policije jasno bi govorilo o dubokoj bolesti društva, a nametanje takvih parada bilo bi bez sumnje doživljavano kao izrugivanje i ponižavanje većinske populacije koja se priklanja tradicionalnim vrednostima i očuvanju porodice, kao sablažnjivanje dece i kao štetno ili makar samo ružno relativizovanje poslednjih preostalih vrednosti društva. Ne mogu naše strasti biti naša osnovna određenja. Strasti su bezlične. Iako je liberalni kapitalizam odavno izabrao pohlepu kao „najkonstruktivniju“ ljudsku strast koja uspešno suzbija ostale strasti pa u dobroj meri i one destruktivne (to je i jedino koliko-toliko suvislo opravdanje kapitalizma i potrošačke civilizacije) konačni trijumf globalizma nad nekom iole tradicionalnom sredinom zapečaćuje se ne paradom pohlepe, nego upravo „paradom ponosa“ homoseksualaca ili bolje reći onih koji relativizuju i samu zadatu polnost. Tradicionalizam u bilo kom obliku jedini je pravi neprijatelj globalističkog neoliberalizma, neprijatelj apsolutne vladavine individualizma. „Paradom ponosa“ homoseksualaca ubija se nekoliko muva jednim udarcem. Javnim trijumfom jednog od najvišeg stepena „slobode“ savremenog čoveka (slobodom od zadatog mu pola), jednim udarcem ruše se i sve ostale manje očigledne, samim tim i makar za nijansu slabije zadatosti. U karnevalskom revolucionarnom zanosu poništava se i zadatost porodice, nasleđa, nacije... Prolazak „povorke ponosa“ kroz neki grad vedro proglašava pobedu nad svim vrstama zadatosti i tradicija. Trijumf društva individua bez granica iz drugog ugla gledano - robova bez ikakve zaštite od neograničene sile vlasnika sveta. Robova koji su se vođeni lažima strasti dobrovoljno odrekli zaštite. Šarenilo zastave duginih boja, koja prkosi svim lokalnim zastavama, skriva tužno, ropsko i sivo naličje prividne pobede. Veći deo grupe koja kao svoje bitno određenje vidi sopstvene seksualne sklonosti nije sklon vašarskom izlaganju privatnosti. Niko ne bi zaista hteo da njegovo prvo određenje bude – homoseksualac, pa tek onda kreator, glumac, službenik, profesor... sem ako mu to ne pomaže u ostvarenju nekih ličnih ambicija (osim seksualnih). Kao što je to uostalom slučaj i sa ostalim ljudima pod uticajem neke strasti. Mnogi od njih prisiljeni su - da ne bi u okviru svoje grupe ostali izolovani - da učestvuju kao topovsko meso u osvajačkom pohodu ciničnih gospodara sveta. Nije isto praviti ovakve manifestacije u centrima moći, u kojima je neoliberalna ideologija nastala i koji od njenog širenja imaju koristi, i organizovati ih u siromašnim još nepotpuno kolonizovanim getima kao što je balkanska Srbija. U centrima moći „parade ponosa“ se mogu doživljavati kao neukusni karnevali kojih je uvek bilo. Ispuštanje ventila. U Srbiji zloupotreba homoseksualaca u stvaranju iluzije pridruživanja centrima moći može da ima gadne posledice. Umesto tolerancije - baš rast netolerancije, skoro mržnje prema njima. NJihova homoseksualnost se svesno ili nesvesno doživljava kao napad inspiratora „parada ponosa“ na tradicionalnu sredinu, kao finalno ponižavanje poniženih. A onda tako indukovana mržnja postaje alibi za neophodnost isterivanja đavola netolerancije gorkim lekom potpunog poniženja. Gaženja poslednjih tragova nacionalnog ponosa, nacionalne svesti i nasleđenih vrednosti. Ako nekim slučajem mržnja kao potreban alibi finalne ekgzekucije nacionalne svesti nije dovoljno probuđenja, onda i noćna tuča sa žrtvom, koju svako normalan žali, i sa prestupnikom, koga normalno čeka prezir i kazna za nekontrolisano ispoljavanje besa, postaje povod za priču o linču izvršenom u homofobnoj sredini. Alibi za delovanje onih koji se odrode od svog naroda uvek se može naći, pogotovo u vremenu vladavine laži. Nadamo se da ovde laži ipak na kraju niko neće podleći. Ni oni u čijim rukama su poluge vlasti, ni oni koji se zadovoljavaju mržnjom prema izmanipulisanim glasnicima finalne pobede globalističkih okupatora. Možda je naivno, ali je i ljudski poželeti da smo još uvek svi jedan narod. Potomci junaka koji su pre sto godina stali nasuprot grube sile laži. Bez obzira što nismo baš giganti i što svakom od nas predstoji borba sa svojim zapuštenim strastima. Ako sto godina od početka velikog rata u Srbiji bude obeleženo ukidanjem nacionalnog ponosa, teško je i zamisliti šta nas tek čeka. Koliko god da smo se navikli na pesimizam. Izvor: Pravda (tekst preuzet sa FB profila đakona Nenada Ilića)