Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa. Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”. Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado. Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva. Mnogi su plakali. Magnus Vinter, lider nevladine organizacije „Pomoć psima”, koja u okrugu Rogaland okuplja oko 10.000 članova, bio je organizator komemoracije i protesta na plaži Helesto. Vođa pokreta „pomoć psima” u ime udruženja poklonio se senima tragično nastradalog Tenesa, izjavio saučešće vlasniku i održao kratak, ali dirljiv, oproštajni govor. Potom je učesnicima komemoracije i protestnog mitinga podelio na stotine teniskih loptica. Na svakoj je ispisano ime tragično nastradalog psa Tenesa: svaki put kada ste napolju sa svojim ljubimcima i bacate lopticu, setite se nevinog i nedužno nastradalog mladog Tenesa, podsetio je prisutne Vinter. Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika. Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”. Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme. Ogorčeni meštani varošice Sula, a i drugi koji su čuli za svirepi zločin, tražili su krv, osvetu („oko za oko, čoveka za psa”), hajka na sedamdesetogodišnjeg farmera toliko je uzela maha da je javno morao da se oglasi i spreči linč vođa udruženja „Pomoć psima” Magnus Vinter. On je preko medija apelovao da se strasti smire i zakon ne uzima u vlastite ruke jer je slučaj u nadležnosti policije.
Pročitajte još:„Pasje ludilo”, naslov je jednog komentara objavljenog na portalu kanala norveške državne televizije u kome autor oštro kritikuje Norvežane zbog nedostataka empatije prema stradanju civila u ratnim sukobima. Prizore sa paljenjem sveća i protestnim kolonama, marševima zbog ubistva jednog psa – naziva grotesknim i na granici neukusa. U debatama i komentarima u norveškim medijima, mnogi su pitali kuda ide ova civilizacija, da li nas je zahvatilo svojevrsno „ljudsko besnilo”, jesmo li se navikli na stradanja da nas više tangiraju gubici ljubimaca nego ljudskih života.Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Siriji”. „Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson. „U modernim demokratskim društvima čovek ima poseban položaj, i to je nešto neprikosnoveno. Ali, ako se životinje izjednačavaju ili uzdižu iznad ljudi, onda se raspadaju, uništavaju ljudske vrednosti. Ukoliko se mi više brinemo o kućnim ljubimcima nego o sudbinama ljudi iz drugih delova sveta, onda ne samo da ponižavamo te ljude već srozavamo i naš sistem vrednosti. Onda to ne znači da smo životinje podigli na naš nivo, nego da smo mi kao ljudi pali na nivo životinja”. Novinar je i građanima ukazao i na dilemu šta ako dođu u (ne)priliku da biraju koga bi spasli, recimo, iz zapaljene kuće: psa ljubimca za koga ste dugo i prisno vezani, ili nekog prosjaka. „Ukoliko razmišljate i dvoumite se koga biste izvukli i spasli iz vatre – onda se i vi nalazite u opasnim vodama. Baš kao i ovi što pale sveće i organizuju masovne komemoracije i mimohode zbog izgubljenih ljubimcima”, protumačio je na svoj način ovu dilemu norveški pisac.
