Pravda

Stenjin je u maju ove godine otišao da izveštava o konfliktu u Ukrajini i svakodnevno slao u redakciju na desetine fotografija. 05. avgusta je nestao. Krajem avgusta su, na putu između Snježnog i Dmitrovke, pronađena tri tela u plavom automobilu Renault Logan, koji je izgoreo u napadu. Ekspertiza je utvrdila da je jedno od njih telo Stenjina. Posle jednog od prvih službenih puteva u Kairo se vratio u redakciju pun snage i kreativne energije, sa vatrom u očima, uhvatio rukovodioca redakcije za fotografiju Vladimira Baranova i ispalio ponudu. Hoću, rekao je, da fotografišem samo konflikte, ništa drugo. Dajte, rekao je, da ne dobijam nikakva druga snimanja, a da konflikti uvek budu moji!, seća se reči Andreja direktor Zajedničke direkcije za fotografiju MIA „Rosija Sevodnja“ Aleksandar Štolj. Nije mogao da sedi na mestu Stenjin je u Slavjansku delio sobu sa Dmitrijem Stešinom, svojim drugom, takođe, vojnim novinarom „Komsomoljske pravde“. On ga je odveo iz uništene zgrade, gde je Andrej fotografisao stan i gde nikog osim njega nije bilo. Živeli smo kao jedna duša, iako skoro nismo ni razgovarali: takvi smo obojica – asocijalne ličnosti. Išli smo zajedno na zadatke, gledali filmove, slušali muziku. Onda sam ja otišao i ni jednom mi nije palo na pamet da ga vidim poslednji put. Videlo se da je tužan što ostaje sam, seća se Stešin. Posle sam mnogo razmišljao: zašto on nije otišao zajedno sa nama? Tako ga je usisao rat. On se saživeo sa njim. To je kao predoziranje. On se plašio da se vrati mirnom životu: tamo nema takvog drajva, takvog adrenalina. Ja sam se vratio u Moskvu i mi smo se dopisivali svaki dan. Pričao mi je strašne stvari i bilo je jasno da je situacija jako loša, da je tamo strašan haos. Teški uslovi za rad novinara. Ali, on nije mogao da sedi na mestu. Stenjin, zaista, nije mogao da sedi na mestu: pre Slavjanska je bila Sirija, sektor Gaza, referendum na Krimu, barikade i šatori na Majdanu, Egipat, Libija, Kirgizija i Turska. Hiljade fotografija i jedan tekst Stenjin je počeo karijeru kao novinar: od 2003. je radio u „Rosijskoj gazeti“, a onda u „Gazeta.ru“. Tek 2008. godine je počeo da se bavi fotografijom – naglo je napustio pisanje i tako izazvao nerazumevanje i nedoumicu tadašnjih kolega i rukovodstva. Andrej je honorarno radio za ITAR-TASS, RIA Novosti, Komersant, Reuters, Associated Press, France Press. Od 2009. godine radi kao fotoreporter u RIA Novosti, a od 2014. godine kao specijalni fotoreporter MIA „Rosija Sevodnja“. Dva puta je dobio nagradu „Srebrna kamera“ (2010, 2013. godine). Jedan jedini tekst, za sve vreme karijere fotoreportera, je napisao posle puta u Libiju. On je objavljen pod naslovom „Kako smo se tukli za Ras al Anuf i slobodnu Libiju“. NJegov esej je postao neka vrsta fotografije, pogled profesionalnog fotoreportera i čoveka koji se našao u centru borbenih dejstava. Dmitrij Stešin je zapamtio tu reportažu iz Libije. Bio sam impresioniran njegovom veštinom i pitao sam ga: zašto ne pišeš? On je odgovorio da „hoće da piše za dušu, a da radi sa fotoaparatom, rekao je Stešin. Nada je tinjala do poslednjeg momenta Stenjin je u Donjeckoj oblasti proveo skoro tri meseca. Slikao je posledice artiljerijskih napada u Slavjansku, Semjonovki, Nikolajevki, Snježnom, Marinovki: razrušene kuće, domove u plamenu, bolnice, prehrambene prodavnice, crkve, nastradale lokalne žitelje i decu, sahrane poginulih. U objektivu Stenjina se našao i život pripadnika snaga samoodbrane. Andrej Stenjin je među prvima stigao na mesto pada malezijskog Boinga 777 kod grada Šahtjorska i s lica mesta slao fotografije ostataka aviona i tela poginulih. Poslednje fotografije u redakciju Andrej je poslao 05. avgusta. A, 07. avgusta je MIA „Rosija Sevodnja“ saopštila da se Andrej Stenjin ne javlja. Poslednje što smo saznali: on je sa dvojicom vojnih novinara sajta snaga samoodbrane „Informacioni korpus“ krenuo plavim automobilom Renault Logan u Šahtjorsk i Snježnoje, istočno od Donjecka. Upravo tada je ukrajinska Nacionalna garda počela napad na taj rejon. Oni su odrezali Dmitrovku od Snježnog i tu organizovali svoj rejon i učvrstili pozicije“, rekao je drug Stenjina, novinar Lifenews Semjon Pegov. Ipak, sredinom avgusta, blokada je probijena i Nacionalna garda se povukla iz tog rejona. Postalo je izvesno da se Stenjin s kolegama nije pojavljivao u Dmitrovki. Zato se pojavila druga informacija: Nacionalna garda je, pošto je zauzela uzvišenje između Snježnog i Dmitrovke, gađala sve automobile koji su prolazili, zbog straha da će ih pripadnici snaga samoodbrane, prerušeni u civile napasti iz okruženja. Mi smo u tom rejonu 20. avgusta našli oko petnaest automobila, među njima i izgoreli Renault Logan i u njemu tri tela. Identifikacija bez genetske ekspertize je bila nemoguća: ostale su samo pregršti pepela i stvrdnute kosti, seća se Pegov. O tome da bi to mogao biti upravo Stenjin, govorilo je nekoliko činjenica: vreme i mesto ubistva, dva izgorela profesionalna objektiva u prtljažniku. U blizini se nalazila firmirana italijanska košulja, slična onima koje je nosio Stenjin. Košulja je bila sa zavrnutim rukavima i prijatelji Stenjina su se sećali da je on imao tu naviku. Slika se podudarala sa pričom muškarca koji se sredinom avgusta javio na jedan od telefona Stenjina. Muškarac se predstavio kao ukrajinski vojnik, koji se nedavno vratio iz rejona Dmitrovke u Slavjansk. On je vrlo precizno nazvao mesto gde je uzeo taj telefon i uverio nas da je bivši vlasnik mrtav.

Povezano:Rukovodstvo „Rusije danas“ za sada ne potvrđuje smrt StenjinaEvropa na ivici rata: Putin drastično menja vojnu strategiju!

Genetske ekspertize potvrdile najgore slutnje „Očekivanje čuda…To je stanje koje je tipično za sve nas još od detinjstva. U teškoj, a onda i dramatičnoj situaciji sa Andrejom Stenjinom na jugoistoku Ukrajine, hteli smo da verujemo i da se nadamo pozitivnom ishodu i rešenju“, kaže specijalni fotoreporter MIA „Rosija Sevodnja“ Vladimir Vjatkin. Kakav je on bio? Čvrst i siguran profesionalac u svojoj uskoj specijalizaciji. Ćutljiv i neprimetan u redakcijskoj svakodnevici. Napustio nas je zauvek. Ostavio nam je svoje neprocenjive fotografije istorijske hronike početka HHI veka, a njihov značaj će oceniti vreme, rekao je Vjatkin. Činilo se da Andrej istinski živi samo uz zvižduk metaka, grohot artiljerijskog oruđa – u ratu. Ovde, u Moskvi, mu je bilo dosadno i čim bi se ukazala prva mogućnost da ide na još jedno žarište, on je išao i donosio svoje fotografije – seća se urednik odela za analitiku i produkciju fotografija MIA „Rosija Sevodnja“ Jekaterina Novikova – Svi smo znali da, ako bude potrebno, Stenjin će sve baciti i odmah krenuti tamo gde ga šalju urednici: nije bitno da li je dan ili noć“. „Objektiv Andreja je bio usmeren na događaje, gde se svako ne bi usudio ni da pođe. Na njegovim fotografijama su ljudi mogli da vide istinu rata. Ubistvo fotoreportera je kopanje očiju društvu, tvrdi Vitalij Belousov, specijalni fotoreporter MIA „Rosija Sevodnja“. Odlazak u zonu konflikta uvek oduzima mnogo snage, duševne energije. A, Andrej je poslednjih godina imao mnogo takvih, kaže specijalni fotoreporter MIA „Rosija Sevodnja“ Valerij Meljnikov. Andrej se približio ratu najbliže što je moguće. Pogledajte njegove poslednje fotografije i možda ćete, osim rata, videti i nešto što ćete zapamtiti zauvek. Fotografije Andreja Stenjina možete pogledati ovde. Izvor: Glas Rusije