Pravda

Retorika NATO i Rusije odavno nije bila usijanija, a oba bloka vuku poteze koji ih približavaju otvorenom sukobu. Novu rundu zaoštravanja, baš u trenutku kada se činilo da je Kontakt grupa za Ukrajinu počela da traži održivo rešenje sukoba, otvorio je generalni sekretar Alijanse Anders Fog Rasmusen. On je najavio osnivanje elitnog vojnog odreda koji će biti spreman da ekspresno reaguje na svaku moguću krizu. Usledio je istup novoimenovane šefice evropske diplomatije Federike Mogerini koja je u Evropskom parlamentu izjavila da EU više ne vidi Rusiju kao strateškog partnera i da Evropa mora da nađe zajednički odgovor na ukrajinsku krizu. Odgovor Moskve stigao je u formi intervjua koji je za RIA Novosti dao zamenik sekretara Saveta za bezbednost Mihail Popov koji je najavio da će Rusija zbog narasle opasnosti od NATO-a do kraja godine promeniti svoju vojnu doktrinu. Rasmusen je istakao da će nova jedinica NATO snaga biti poput vrha koplja uperenog protiv eventualnih napadača na Alijansu čime je podsetio na DŽordža Buša koji je svojevremeno ulazak Rumunije u NATO okarakterisao kao „vrh koplja NATO-a usmeren ka Istoku”. Čelnici Sevronoatlantske alijanse su i ovog puta zagledani na istok odakle posle „slučaja Krim” očekuju najveću opasnost. NATO doduše već ima trupe osposobljene za brzo dejstvovanje, ali se na samitu Alijanse zakazanom za četvrtak i petak u Velsu očekuje osnivanje još ekskluzivnije jedinice. To bi značilo da će vreme za brzo delovanje koje je danas u NATO trupama pet dana biti smanjeno na maksimalno dva dana. Jedinica će brojati oko 4.000 vojnika koji će biti obučeni za akcije iz vode, vazduha, i sa kopna.

Pročitajte još: NATO samit u znaku podela i nejedinstva!?

Razlog koji NATO navodi je opasnost koja od Rusije vreba njegove članice u istočnoj Evropi. Vašington stoga želi da im poruči da budu spokojne jer će Amerika poštovati jedan od osnovnih principa na kojima počiva Alijansa – napad na jednu članicu je napad na ceo savez. Zabrinute istočnoevropske zemlje su od centrale NATO zahtevale da na njihovim teritorijama rasporedi stalne trupe kako Rusija ne bi ni pomislila da ih napadne. Ideja je odbačena delom zbog velikih troškova, a delom i zbog toga što NATO, prema oceni „NJujork tajmsa”, ne želi da prekrši sporazum iz 1997. sa Rusijom koji obavezuje Alijansu da u ovim zemljama ne pravi stalne baze sa velikim brojem vojnika. U Moskvi međutim strahuju da poštovanje ovog principa nije dugog daha i da je pitanje vremena kad će NATO u istočnoj Evropi postaviti nove vojne baze. „NATO je jedna od najvećih vojnih pretnji za Rusku Federaciju i očekujemo da će pokušati da pojačaju vojno prisustvo u regionu i razmeste tenkove u Estoniji, članici NATO koja graniči sa Rusijom”, ocenjuje Mihail Popov. Zamenik sekretara ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost je istakao da nije uspostavljen ravnopravan dijalog sa ostalim partnerima u rešavanju ukrajinske krize i da se od Rusije sve vreme očekuju jednostrani ustupci. „Potpuno neobjektivno se određuje uloga i mesto Rusije u ukrajinskim događajima, i u skladu s tim, donose se pogrešni zaključci i usvajaju neadekvatne mere”, rekao je Popov, dodajući da je protiv Rusije pokrenut informativno-propagandni rat bez presedana i da se formira „lik neprijatelja” od Rusije, dok se njen politički kurs posmatra kao nova pretnja NATO-u. Istovremeno mediji i analitičari na Zapadu tvrde da se dešava suprotan trend i da Rusija od NATO alijanse pravi „strašilo”. Kažu da je Putin u bezrazložnom strahu od bauka Alijanse povukao radikalne poteze u Ukrajini čime je indirektno učinio ono što već odavno nikome nije pošlo za rukom – pokrenuo je već pomalo okoštali mehanizam NATO saveza. A šta kažu činjenice? Zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka su u relativno kratkom vremenskom periodu, jedna za drugom, postale članice NATO-a. Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska formiraju maltene neprekinut niz članica Severnoatlantskog pakta u neposrednom komšiluku Ruske Federacije. Moskva se donedavno „branila” Belorusijom, Ukrajinom i Gruzijom, kao svojevrsnom tampon zonom na svojoj zapadnoj granici. Ukrajina i Gruzija na Zapadu viđene su kao potencijalne članice NATO-a pa je utoliko više razloga za rusku zabrinutost. Na Zapadu međutim ocenjuju da je ruskom aneksijom Krima uništen svaki potencijal za razvoj nekakvog strateškog partnerstva sa Rusijom. Ukrajina u svemu tome, uprkos svojoj veličini, izgleda u većoj meri kao objekat nego kao subjekat u kombinatorici kojom se dogovara njena sudbina. Ipak, sve se češće spekuliše o inicijativi Ukrajine o napuštanju vanblokovskog statusa i kretanja putem NATO integracija. Na takve najave reagovao je juče i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov koji je ocenio da bi takav scenario podrio mirovne napore za rešenje ukrajinske krize, kao i da je ideja potekla sa Zapada. Za Ameriku i NATO, Ukrajina se u strateškim proračunima doživljava kao zemlja okružena sa četiri izuzetno značajne regije: centralna Evropa, čije je priključivanje Alijansi, ako zanemarimo male i usitnjene zemlje u delu zapadnog Balkana, praktično već okončano, Kavkaz, gde se nalaze strateški pravci daljeg proširivanja, Crnomorska zona i možda najvažnije približavanje Rusiji.