Pravda

Ukoliko se virus poput ebole raširi u zajednici, tako da je desetkuje, da li se ta populacija ikada može oporaviti? U slučaju velikih majmuna, novo istraživanje kaže da je odgovor pozitivan. Od 2003. i tokom 2004. godine, virus ebole se raširio među populacijom gorila u Nacionalnom parku Odzala-Kokua u Republici Kongo, smanjujući njihov broj sa 380 na samo 40. Stopa smrtnosti dovela je do velikih promena u strukturi zajednice. Grupe gorila za parenje (koje se obično sastoje od jednog mužjaka sa srebrnim leđima, tri do četiri ženke, njihovim potomcima i mladih mužjaka sa crnim leđima), najčešće su se raspadale, a posebno kada srebrni mužjak ugine. Tom prilikom neki bi se priključili drugim grupama, dok bi se mnogi mladi mužjaci okrenuli samačkom životu. Ugrožene pretnjom koju predstavljaju ljudske aktivnosti za populaciju gorila, žrtve ebole su nanele težak udarac čitavoj vrsti. Jedno istraživanje iz 2006. godine je, na primer, procenilo da je 5.000 gorila podleglo ovom smrtonosnom virusu tokom jedne decenije. Brojevi postaju još veći ako se ide dalje u prošlost: Tokom poslednjih 30 godina, neki naučnici procenjuju da je ebola usmrtila oko trećine svetske populacije gorila. Ipak, u slučaju gorila iz Nacionalnog parka Odzala-Kokua, život se ponovo čini normalnim, samo šest godina nakon ebole. Kako je to moguće?

Pročitajte još: Ishrana prerađenim namirnicama opasna po zdravljeRazmislite dva puta pre uzimanja: Svi ih gutamo, a nismo ni svesni koliko mogu biti opasne

Selin Ženton, biolog Univerziteta u Renu, zajedno sa svojim timom pratila je uticaje ebole na stepen preživljavanja gorila i njihovu društvenu dinamiku. Oni su to činili iz daleka, sa platforme postavljene na brisanom prostoru u džungli pomoću dvogleda, kamere i moćnih teleskopa. Pojedinačne gorile su identifikovane pomoću oblika lica, tela i boje krzna. Kontrolna grupa – populacija gorila koja nije bila pod uticajem ebole, odvojena rekom i udaljenošću od 20 kilometara – takođe je posmatrana. Tokom epidemije, broj odraslih preživelih gorila sa reproduktivnim potencijalom se smanjio među gorilama, a broj onih koji emigriraju u populaciju se smanjio za pedeset procenata. Međutim, odmah nakon što je epidemija suzbijena, verovatnoća da će gorile oformiti novu grupu za oplodnju se kratkoročno ponovo povećala. Šest godina kasnije, skoro se vratila u normalu. Isto tako, stepen preživljavanja odraslih gorila se vratio na stanje od pre epidemije, naglašavajući „izvesnu otpornost na brze promene u okruženju”, navodi se u istraživanju. To je, međutim, još uvek daleko od priče sa srećnim krajem. Broj gorila je i dalje daleko od onog koji je bio u vreme pre pojave smrtonosnog virusa. Odrasle ženke obično rađaju mladunče jednom u pet godina, što sigurno znači da će, čak i pod idealnim okolnostima, biti potrebno barem 50 godina da se populacija potpuno oporaci.”, navodi primatološkinja iz Fondacije za gorile Dian Fosi. Trenutna epidemija u Zapadnoj Africi nije uticala na gorile, pošto one uglavnom nastanjuju Centralnu Afriku. Ona je ipak uzela oko 1.400 ljudskih života do sada. Istraživanja poput Žentonove sugerišu da se mora uzeti u obzir i društvena dinamika kada se proučava demografija zaražene populacije i njihov odgovor na bolest. Situacija je podjednako teška i za ljude i za majmune na ebolinom putu, ali istraživanja poput ovok pružaju jedno veoma bitno oružje: nadu. Izvor: nationalgeographic.rs