Pravda

Teško je pronaći reči za ono što se desilo na Božić u Parizu, kada su teroristi upali u redakciju časopisa „Šarli Ebdo”, ali, pošto su odmah posle toga najavili „oštru borbu protiv terorizma” i Martin Šulc i Fransoa Oland, trebalo bi da se zabrinemo. Naravno, Šulc i Oland su ovde samo ilustrativni primeri, nikako pojedinci koji presudno utiču na pojave i procese o kojima će biti reči. Elem, krvavi pir radikalnih islamista jeste „kukavički čin” i „pucanj u poslanika Muhameda”, kako to objašnjava reis islamske zajednice Crne Gore Rifat Fejzić, jer niti ovo što se desilo ima veze sa izvornim principima islama, niti će na bilo koji način pomoći muslimanskoj populaciji, ali, hajde da, kako to mudro savetuje beogradski muftija Muhamed Jusufspahić, pogledamo malo i šta su uzroci ovakvih dešavanja, da se ne bavimo samo posledicama. Ponajviše bi trebali da se zabave analiziranjem uzroka na samom Zapadu, na isti onaj način, na koji to čine kada sličan teroristički akt počine dagestanski ili čečenski teroristi u Moskvi ili Volgogradu. „Šarli Ebdo” se proslavio u tome. Za njih su, bez ikakve sumnje, Putin i njegova politika bili uzroci napada radikalnih islamista na moskovski metro (karikature u nastavku su iz časopisa „Šarli Ebdo”). Dakle, uzroke ne treba samo tražiti u frustriranom delu islamske zajednice, već pre svega u odlukama zapadnih političara i „političkom kretanju” zapadnog sistema. Tačno, ubistvo novinara francuskog satiričnog časopisa jeste i pucanj u slobodu govora, jer kako to opisuje jedan beogradski novinar „naša civilizacija počiva na kritici svih autoriteta”, samo bismo pre toga morali jasnije da se odredimo oko dva pitanja: šta su vrednosti „naše civilizacije” i kako nas predstavnici drugih civilizacija posmatraju? Ovde se pod pojmom „naša civilizacija” misli na onaj deo sveta koji je Semjuel Hantington označio kao „zapadna civilizacija”. Ne treba puno analitičkog iskustva niti političkog dara pa da se u traženju odgovora na prvo pitanje napravi direktna veza između nesretnih postupaka političara, poput Šulca i Olanda, i onoga što nam se danas dešava. Evropski političari su na početku HHI veka i definitivno odbacili sve „okove” sopstvenog istorijskog nasleđa i „ograničavajuće” moralne vrednosti tradicionalnog društva. Prelazimo iz moderne u postmodernu, i ako se „prvi slom paradigmi” koji se ticao prelaska iz tradicionalnog društva u modernu temeljio na posttradicionalizmu i razvijao „sistem kriterijuma u kome su nauka, iskustvo, tehnički razvoj, racionalizam, kriticizam i individualizam zamenili teologiju, kolektivnost, veru, dogmatiku, holizam, intuiciju, ontologizam tradicionalnog sveta”, onda se „drugi slom paradigmi” temelji na antitradicionalizmu. Postmoderna se ne zadovoljava relativizacijom i marginalizacijom teologije, kolektivnosti, vere, dogmatike, holizma, intuicije i ontologizma tradicionalnog sveta, već zahteva da se protiv njih bori. „Šarli Ebdo” (iako daleko od bilo kakvog centra) je bio na (periferiji) ovoj borbenoj liniji, i mnogo pre nego što su se pojavile karikature koje nedolično prikazuju proroka Muhameda, satiričari su se pozabavili i hrišćanskim vrednostima. Kroz modernu, Evropa se odrekla Hrista. Ulaskom u postmodernu, ona ga je ponovo ubila. Zato deluje potpuno logično kada Angela Merkel na poslednjem Samitu G-20, kako to predstavljaju zapadni mediji, održi lekciju Vladimiru Putinu o pravima homoseksualaca u Rusiji. Da bude jasnije, to „držanje lekcije” se zapravo tiče pitanja legalizacije homoseksualnih brakova i Putinove nepospustljivosti oko toga. A za bolji ilustrativni prikaz dešavanja u evropskoj politici na početku razdoblja postmoderne, treba još podvući da je Merkelova na čelu partije koja se zove Hrišćansko-demokratska unija. Antitradicionalistički diskurs mora sve ismejati i obesmisliti. Zato su „hrišćanske vrednosti” postmoderne Evrope i „homoseksualni brakovi” i „politička korektnost” koja promoviše stavljanje Hrista u nedoličan kontekst (jer to je sloboda kritike svih autoriteta). Ono što se u poslednjoj deceniji dešava u Evropi, a tiče se pokušaja nametanja novih vrednosnih sadržaja muslimanskom društvu i stavljanja proroka Muhameda u nedoličan kontekst, samo je logična posledica razvoja okolnosti i odnosa u poslednje tri decenije. Dotle su nas doveli Šulc i Oland. Međutim, razlika je u tome, što hrišćanski deo Evrope nije imao ni snage ni prostora da „brani Hrista”, dok se muslimansko društvo homogenizuje i spremno je da „brani Muhameda” (kada pišem o spremnosti muslimana da brane Muhameda, ne mislim na terorizam, već na političku homogenizaciju i socijalno komešanje koje svaki napad ovakve vrste izazove, kao i potrebu da se polemiše o tome). Ovo je važno i zbog traženja odgovora na drugo pitanje. Jer, sa jedne strane, antitradicionalistička Evropa je postala ubeđena da je samo njen put ispravan, da ona drži monopol nad pravom na istinu, pa da zbog toga drugima može da drži lekcije (kao što je Merkelova dala sebi za pravo da održi lekciju Putinu). Ono što je „zapadno”, treba da postane i „globalno”, opšteprihvaćeno. Svako drugačije mišljenje ili postavljanje se unapred proglašava atavizmom, „politički nekorektnim” i diskvalifikujućim za učešće u raspravi o budućnosti sveta. Ne znam na čemu se temelji ubeđenje evropskih političara da ovakav pristup može biti uspešan, osim ako u celu računicu nije uključena i američka vojna sila, ali to onda direktno vodi ka zaključku da će Evropa biti puki izvođač američkih radova u pojedinim delovima sveta, ali nikada više i sila svetskog značaja. Tek, zbog ovoga Evropa sve manje razume druge civilizacije i sve je udaljenija od drugih. Evropa ne razume muslimane, njihove frustracije, njihov život u „kulturi poniženja” (kako to opisuje Diminik Mojsije u „Geopolitici emocija”), njihove nade i strahove. Sa druge strane, postavljanje vodećih evropskih država se u svim ostalim delovima sveta smatra licemernim (kako samo glupo zvuči parola u Srbiji kako je „ceo svet protiv nas”). Drugi gledaju na zapadnu civilizaciju kao na nasilnu, licemernu, okrenutu samo izvlačenju materijalne dobiti kroz razne vidove pljačkanja prirodnih dobara u drugim delovima sveta. U moru karikatura koje su objavljene u danima posle napada na redakciju „Šarli Ebdoa” izdvojila se jedna, na kojoj su Fransoa Oland i Bašar Asad. Oland govori kako je napad „čin izuzetnog varvarstva”, dok mu sirijski predsednik odgovara: „Ne pričaš tako kad ih šalješ kod mene”. Braća Said i Šerif Kuaši su povratnici iz Sirije, gde su njihovu borbu oružjem, finansijama i neophodnom logistikom pomagali i SAD i Francuska, mada su u prvom redu to činili bliskoistočni saveznici Zapada - Saudijska Arabija i Katar. Ruski obaveštajni analitičari čak navode i kako se ovakva regrutacija u muslimanskom korpusu u Francuskoj vrši još od 1979, kada se od strane SAD počelo sa formiranjem Al Kaide i prikupljanjem dobrovoljaca koji će ratovati protiv sovjetskih trupa u Avganistanu. Dok su islamski fundamentalisti predstavljali „korisne idiote” zapadnih država - sve je bilo u redu. Sada, kada je stvar izmakla kontroli, nastao je problem. Ili možda stvar i nije izmakla kontroli!? Možda je ovo način da se Evropa još čvršće veže za SAD i uključi odlučnije u „borbu protiv terorizma” a za „ljudska prava” - od Sirije, preko Irana, do Ukrajine. Jačanje radikalnog islama je američki projekat. Šta će biti konkretne mere koje će se preduzimati posle napada u Parizu još uvek nije poznato, ali one ne mogu biti van dosadašnje matrice koja nas je i dovela dovde. Zato treba strahovati od najava Šulca i Olanda o jačoj „borbi protiv terorizma”. Što Zapad, a sada će to biti združene snage SAD i Evrope, budu više dodavali gas u „borbi protiv terorizma”, to će se muslimani osećati ugroženijim, njihovi strahovi će se povećavati, a poniženje će biti sve veće. Da li će nam to pomoći u rešavanju problema? Neće, niti na Bliskom istoku, niti u Evropi. Kako je predstavio britanski „Ekonomist” (grafički prikaz u nastavku teksta je preuzet sa internet stranice ovog časopisa) danas je percepcija Francuza kako u njihovoj zemlji živi čak 31 posto muslimana, iako ih je tamo svega 8 posto, u Nemačkoj je taj odnos 19-6, u Velikoj Britaniji 21-5, a u Belgiji čak 29-6. Neverovatan je podatak da u Poljskoj, gde muslimani čine svega 0,1 posto populacije, građani misle kako ih je 5 posto!? Kako ovo drugačije tumačiti, nego antimuslimanskom histerijom koju proizvode vodeći evropski (samim tim i poljski) mediji!? U strahu su velike oči, pa se zato Evropljanima pričinjava da je muslimana tri do pet puta više nego što ih je zaista. A straha je puno jer se u postmodernoj, antitradicionalističkoj paradigmi muslimanska zajednica predstavlja kao društvo sa „okovima” sopstvenog istorijskog nasleđa i „ograničavajućim” moralnim vrednostima tradicionalizma (samim tim, ove vrednosti postaju -nemoralne). Ne treba ni sumnjati da će ovi trendovi postati još izraženiji posle masakra u Parizu. Prvi rezultati već su vidljivi u Nemačkoj, u kojoj je „Bertelsman” obavio ekspres-anketu: 61 posto ispitanika smatra da se islam ne uklapa u evropski sistem vrednosti; njih 40 odsto je priznalo da se osećaju „strancima u sopstvenoj zemlji zbog povećanja broja muslimana”; a 24 posto misli da bi muslimanima trebalo potpuno zabraniti useljavanje u Nemačku. Zbog svega, najverovatnije nam sledi zaoštravanje odnosa između Evrope i muslimana. To će se manifestovati kako u odnosu EU prema pojedinim islamskim državama, tako i unutar EU, u narušavanju ionako loših odnosa između većinskih naroda i muslimanske manjine. Na kraju, sva ta pogoršanja mogu uzrokovati nova krvoprolića, terorizam i destabilizaciju. Kako konstatuje Željko Cvijanović: „Umesto da zločin, koji je otvorio još jedna vrata pakla sveta u kome živimo, bude poziv na duboko razmišljanje i suočavanje sa istinom, još jednom je pobedila potreba da ostanemo budale”. Budalaštine će se nastaviti i mnogo će nas koštati. Evropa se ne može braniti slepim praćenjem Amerike, imitiranjem njenih mera i prihvatanjem njenih vrednosti. Evropa je i postala to što jeste zahvaljujući strpljivoj izgradnji sopstvene matrice, negovanju tradicije i hrišćanskih vrednosti. Ona može razumeti muslimane samo ako se vrati Hristu, kroz preispitivanje antitradicionalizma i zaustavljanje štetnih efekata „drugog sloma paradigmi”. Ona može opstati samo ako se distancira od Amerike. Ukoliko ne bude imala snage za to, današnja Evropa će nestati. Jer, kada se radi o evropskim narodima, trećina stanovnika EU je starija od 55 godina, a u 2014. se broj stanovnika povećao za svega 0,22 posto. Prosečna starost stanovnika EU je 37,7 godina, a ukoliko se nastave postojeći trendovi, do 2050. godine će se povećati na čak 52,3 godine. Evropa sebi ne sme dozvoliti ulazak u oštar sukob sa islamom, jer je to može koštati teškog, civilizacijskog poraza. Možda je to u interesu SAD, koje bi u islamskoj kontinentalnoj Evropi dobile solidnog saveznika u razračunavanju sa Rusijom i nizom drugih regionalnih sila, ali nije u interesu Evrope. Zbog toga se i vlasti u Srbiji ne smeju zaletati. Svašta će se narednih godina „prodavati” uvijeno u oblandu „borbe protiv terorizma” i odbrane „evropskih vrednosti” (svakako, antitradicionalističkih vrednosti). Srbiji je, naravno, u interesu da donekle sarađuje u ovim poslovima sa Zapadom, jer je pretnja od terorizma realna opasnost za naše građane, ali tu se mora naći određena mera. Jer, treba podvući, da „ubijanje Muhameda” na koje će pozivati Zapad nije naša misija. To nije naš rat! U njemu ne smemo da učestvujemo. Na kraju, Srbija i nema problem koji imaju zapadne zemlje. „Naši” muslimani nisu imigranti, već staro, domaće stanovništvo koje je primilo islam. To su ljudi koji govore istim jezikom, sa kojima se možemo razumeti i dogovoriti. Da, između „nas” i „njih” je mnogo otvorenih pitanja, teških tema iz dalje i bliže prošlosti, ali je možda ovo i prava šansa da se sva ta pitanja postepeno otvaraju i o njima razgovara. Naša budućnost nije u Hantingtonovoj pretpostavci o „sukobu civilizacija”. Na to se ne smemo upecati. Naša budućnost je u „susretu civilizacija”. Zato moramo znati i gde su koreni naše civilizacija, gde su temelji na kojima smo zidali kuću. Evropa, ako to bude volja Šulca i Olanda, i ako ih u tome podrži većina građana u njihovim zemljama, neka ide svojim putem. Mi moramo tražiti svoj.

Pročitajte još:PLAN DOSTOJAN CIA: Ovako je Šešelj zapečatio evropski put SrbijeVratite se Volteru

Izvor: Fond strateške kulture