Pravda

Prvi film koji ste uradili pod nazivom "Delfini su sisari" nastao je za vreme studenskih dana, kako danas gledate na svoj prvi film? Kao na nešto najbolje i najiskrenije što sam ikada uradio. Zbog te priče sam počeo da se bavim filmom. I nije čudo što se ljudi i posle više od 15 godina i dalje sećaju. To je priča o odrastanju dečaka u okruženju koje je nasilno, sa dosta ličnih elemenata. "Đavolja varoš" je film, o kome se i danas priča, u čemu je tajna tog filma? Nema tajne. To je život u  Beogradu, bez ružičastih naočara. Snimao sam samo scene koje sam doživeo ili čuo da su se desile iz prve ruke i to tačno onako kako su se desile. Izbor scena bio je tipičan po meni za život u Beogradu. Radili ste mnogo filmova, šta Vam je bio najveći izazov? Najveći izazov mi je bio uopšte raditi u svojoj profesiji, u Srbiji. Tema trgovine ljudima je postala veoma aktuelna, bili ste jedan od saradnika  na filmu "Sestre" koji se bavi ovom tematikom. Šta je na vas ostavilo najjači utisak tokom snimanja? Pa samo istraživanje na temu trafikinga je za mene bilo fascinantno. Nikako nisam prihvatao da je moguće da neko bude rob dok nisam ispitao načine na koje se ljudi podjarmljuju. Tek kad sam saznao i dočarao sebi do detalja kako se sa tim ljudima to jest ženama postupa, usudio sam se da preradim scenario i upustim se u projekat. Tokom snimanja nije bilo previše iznenađenja. Bavite se ozbiljnim temama, nema vila, aviona i svega onoga za čim današnja omladina žudi , otkud takva potreba u Vama? Možda bih se bavio vilama i avionima da sam dobio takvu ponudu. Takvi filmovi se ne snimaju u Srbiji. Stoga sam snimao samo ono što me interesuje. Radili ste film "Optimisti". Da li ste Vi optimista? Samo realista. Kad postoje teorijske šanse da nešto uspe, ja radim na tome da teorija postane praksa. Koji je najbolji savet koji ste dobili od oca, da li postoji neki koga se niste pridržavali? Da je najvažnije da se film sviđa meni. Poznati ste po velikoj ljubavi prema životinjama. Malo je ljudi koji su spremni da pomognu, Vi ste jedan od njih.Kako ste prepoznali tu potrebu u sebi? Kada im pomažete da li je to spas za njih, ali i za ljudsku dušu? Ne volim sve životinje. Ne volim insekte, gmazove i zveri. U biološkom svetu proždiremo jedan drugog. Na vrhu ishrane je čovek, najdestruktivniji i najopasniji predator. Ne znam zašto sam zavoleo pse. Delovali su mi naivni i nekad bespomoćni, kao deca. Dok su mali, pozitivno i momentalno reaguju na dobro delo. Postanu agresivni samo ako ih čovek takvim napravi. Hiljadama godina oni se šlepaju uz čoveka da im baci nešto od ulova, rađe nego da sami ubijaju. NJihov stomak jede i meso, kao i naš, ali mislim da je to zaostavština nužnosti iz perioda ledenog doba. Možda romantiziram, nisam biolog, ali mislim da su psi u osnovi miroljubivi i sviđa mi se njihova želja za igranjem koja ne postoji ni kod jedne vrste tako izražena. Druželjubivi su, iskreni i blentavi. Kako ih ne voleti?

 Pročitajte još: Najkraća priča na svetu: Ima samo 6 reči, ali slomiće vam srceIsidora Bjelica o ljubavi i pobedi

Izvor: Pravda, Marija Gojković