Роман о подухвату осуђеном на пропаст и славу

14-01-2015 19:14 Kultura

Razgovarali smo sa Dragoradom Dragičevićem, autorom romana Inok i despot.

– Trudio sam se da izbegnem podvlačenje tragičnosti Stefanovog poduhvata, ali osećanja čitaoca, ako se probude, čine da se ukine osuda sudbine na propast i potvrdi božanska osuda na slavu – kaže za naš sajt autor romana Inok i despot Do romana Inok i despot vaša dela bila su namenjena uglavnom mladima. Kako ste se odlučili da napišete ovaj roman, odakle je došla ideja? - Kada sam prvi put sreo zapis Inoka iz Dalše, kako se potpisao verovatno veoma obrazovani hilandarski kaluđer Dositej Mojsije, bio sam opčinjen njegovim prikazom velike kampanje prepisivanja knjiga koju je bio preduzeo despot Stefan Lazarević. U tom zapisu, nastalom oko 1430. godine, koga je sa srednjevekovnog na savremeni srpski jezik prevala i obradila profesorka Radmila Marinković, Inok iz Dalše nas izveštava o svom učešću u despotovoj kampanji i njenom dramatičnom potresnom kraju usled despotove smrti i sunovrata srpske države. Naprosto sam osetio da je ta priča čekala baš mene, kao što sve priče čekaju svog pisca. Priča se, međutim, prilično mučila tražeći svoj prirodni tok sve dok nisam došao do jednog drugog izveštaja o prepisivačima despota Stefana, taj drugi izveštaj, izveštaj Inoka Jovana, despotovog prevodioca sa starogrškog, hebrejskog i arapskog, dao je mojoj pripovesti prirodan tok kome se više nisam mogao odupreti. Možete li nam reći nešto više o tom dokumentu? - Ne mogu reći mnogo više od rečenog u predgovoru romana, bar dok me davalac ne oslobodi obaveze da korišćenje dokumenta ograničim na pisanje romana. Reč je o zapisu koji je u privatnoj kolekciji jednog grofa čuvan u Rusiji do Oktobarske revolucije, kada je prenesen u Francusku. Kolekcija je promenila vlasnika, a grofov potomak zadržao je samo digitalnu dokumentaciju o njoj. Koja građa i koja znanja su vam još poslužila pri pisanju Inoka i despota? - Građa i pripreme za pisanje Inoka i despota bile su veći posao od od samog pisanja romana. Ali, osim građe koja je organizovano prethodila samom pisanju, bilo je potrebe za novom u toku pisanja, u trenucima kada bi mi se učinilo da nešto nije nešto nije u redu sa osnovnom slikom ili sa motivacijom, da mi narator inok Jovan stoji na tankom ledu. Tada sam morao da ostavljam pisanje dok se magla ne raziđe iščitavanjem nove dokumentacije. To se naročito odnosi na merenje vremena vizantijskim kalendarom, na istoriju crkve i vere, na svetootačko nasleđe, na egzegezu svetih knjiga, na srednjevekovnu bogoslužbenu praksu, na uslove i pravila života u monaškim porodicama, na srednjevekovni monetarni sistem, na arhitekturu javnih i privatnih objekata... Vrlo malo od izučenog se konkretno upotrebi, ali sve ima uticaj na formiranje takozvane osnovne slike u pripovesti koja znatno opredeljuje da li će se priči verovati ili neće. Možda sam najviše truda uložio da dođem do opisa srednjevekovne pijace u Donjeg gradu despotovog Beograda, kroz koji bi trealo da se nazire i komunalna organizacija, i nakupački sistem, i komunalne i državne takse, i seoska ponuda viška proizvodnje. Nije mi bilo lako ni da uspostavim predstavu urbanog kompleksa Dornjeg i Donjeg grada, jer današnja slika dvomilionskog grada ozbiljna prepreka za srednjevekovnu sliku. Da li ste posetili neke od lokacija na kojima se dešava radnja romana? - Neko vreme sam naprosto gluvario na mestima na kojima se odvija radnja romana. To jeste bilo produktivno, ali je, nažalost, delovalo na mene kao infekcija, pa se neću smiriti dok ne prepešačim presahlim koritom Dalše kojim je ova rečica tekla u srednjem veku.

Dragorad Dragiićevoć (Foto: Evro Đunti)

Roman opisuje stanje i tendencije književnosti u srednjem veku i mnoge ambiciozne poduhvate koji su zaustavljeni turskom okupacijom. Možemo li se na trenutak baviti fikcijom: kako zamišljate Srbiju kojoj se turska okupacija nije dogodila? - Da nije bilo turske okupacije Srbija bi danas tehnološki, ekonomski i kulturno bila uz Nemačku, Francusku, Italiju, Rusiju... Mi danas umemo olako ustvrdimo da imamo veliku istoriju, veliku kulturu, veliku književnost... što u osnovi nije sasvim netačno, ali je neprecizno. Turska okupacija sprečila nas je, na primer, da punom snagom učestvujemo u čudesnoj književnoj radoznalosti 18. veka koja je porodila sjajna dostignuća, da učestvujemo u njegovom veličanstvenom procvatu kritike i estetike, što je neizbežno moralo da ostavi posledice u vidu našeg današnjeg mesta u evropskoj književnosti. Da li ste prilikom rada na romanu razgovarali sa pojedinim monasima? - Razgovori sa jednim arhimandritom i jednom igumanijom, oboje hristonosne i snažne individualnosti, oboje kulturno radoznali, pomogli su mi da se oslobodim klišea u likovima inoka, jer su i monaške porodice porodice živih ljudi, manje ili više hristonosnih, različito obrazovanih. Jedni se, naprimer, ne stide doslovnog tumačenja teksta iz Knjige postanja, a drugi čak i evoluciju vrsta tumače božanskom kreativnošću i pretiču čak i Stivena Hokinga u slobodi razumevanja univerzuma i božje umešanosti u veliki prasak. Šta biste želeli da čitaoci izvuku iz ove knjige? - U svom tekstu „Šta je to literatura” Sartr je, približno, rekao da je pisac uspeo ako se čitalac ne oseti nevinim za ono što se događa u romanu. Gubitak nevinosti čitaoca ne stiče se samo osećanjem krivice, što je i nemoguće pri čitanju istorijske proze, već i emocijama koje pripovest budi. Trudio sam se da izbegnem podvlačenje tragičnosti Stefanovog poduhvata, osuđenost na propast i slavu, ali osećanja čitaoca, ako se probude, čine da se ukine osuda sudbine na propast i potvrdi božanska osuda na slavu. Mladi monasi romanu Jovan i Joasaf pokazuju vrline prijateljstva i odanosti u najboljem svetlu. Da li mislite da su ove vrline u današnjem svetu nedovoljno cenjene? - Danas zaista izgleda da je vrlina prijateljstva i odanosti nedovoljno cenjena. To je samo privid nastao usled naše otuđenosti i, naročito, usled sluđenosti društvenim mrežama. One stvaraju privid da smo okruženi hiljadama prijatelja, a u stvari samo potvrđuju ljudsku potrebu za prijateljstvom koju ne može da zadovolji njegov surogat. Despot Stefan Lazarević je uz inoka Jovana centralna ličnost ovog romana. Opisujete ga kao čoveka tužnog osmeha i setnog pogleda, zaljubljenika u umetnost i veoma pravičnog čoveka shvatanja daleko ispred svog vremena. Da li postoje neke zaminljivosti o ovoj ličnosti koje nisu naše mesta u ovoj knjizi? - Stefanov karakter proizilazi iz njegovih odluka, postupaka i, ponajviše, iz njegovih prosuđivanja u razgovorima sa inokom jovanom i Konstantinom Filozofom. Međutim, za despotov fizički izgled odgovoran je čitalac koliko i pisac. Ja nisam pobornik preciznog opisivanja fizičkog izgleda junaka pripovesti, pa čitaocu nudim samo naznake pomoću kojih će on sam da popuni fizičku predstavu Stefana Lazarevića. Zametak osmeha na njegovom licu može da potiče od njegove vedre prirode koja trpi stalni fizički bol usled brojnih ranjavanja. Setni pogled može da potiče od njegove nostalgične pesničke prirode, a može i od brige za sudbinu zemlje, od neuređenog statusa Beograda posle njegove smrti, od opretećene savesti zbog odsecanja ruku pobunjenim rudarima u Srebrenici... Čitaočeva stvar je kako će dovršiti nijansiranje despotovog fizičkog izgleda, a bolje je za pripovest kad čitaočeva imaginacija ima više posla. Iz tih razloga neki fakti o Stefanovoj fizičkoj građi izostali su, a moguće je da, zajedno sa nekim drugim izostalim sadržajima, stanu u postile na kraju nekog budućeg izdanja Inoka i despota. Živite u Sremskoj Mitrovici, gradu sa veoma bogatom istorijom. Da li možda razmišljate da napišete roman čija bi se radnja događala u antičkom Sirmijumu ili nekom drugom istorijskom periodu ovog grada? - O antičkom Sirmijumu sam mnogo pisao kao novinar „Politike” i drugih redakcija. Ali, iako sam neizlečivo inficiran istorijskom prozom, do antičke prošlosti nemam nikakav emotivni kontinuitet i, ako se izuzme Milanski edikt, ne vidim jače uzročno-posledične veze naše današnje sudbine sa antičkim vremenom. Ne isključujem mogućnost da ih vidi neko drugi. Druga je stvar sa srednjim vekom. U njemu se prepoznaju uzroci svih potonjih stradanja Srbije, u njemu su uzroci svih današnjih ekonomskih i kulturnih frustracija i lomova naše nacije. Kako kaže Umberto Eko, srednji vek je naše detinjstvo. U srednjem veku se osećam kao u nekoj savremenoj egzistencijalističoj temi. Možete li nam reći nešto o romanu Izabrani na kome trenutno radite? Izabrani je poodavna završen roman. To je priča o avanturi ukrštanja konja koja počinje početkom 19. a završava se krajem 20. veka nestvarno lepim dostignućem nekoliko rasa, prorečenim pre mnogo generacija.