Pravda

Samo po sebi se razume da će naša država hteti da bude pošten broker u novoj „Velikoj igri” (The Great Game, engleski naziv za strateško rivalstvo između Britanske i Ruske imperije u borbi za dominaciju nad centralnom Azijom). Isto tako je jasno da je to za malu Srbiju gotovo nemoguća misija. Uloga poštenog posrednika možda nikada pre nije bila toliko potrebna, i istovremeno tako nemoguća. Suština novog hladnog rata, o čijem ste početku 2014. čitali u ovim novinama, istovetna je suštini starog hladnog rata – da niko ne ostane po strani, da se svi opredele „jesu li za nas ili protiv nas”. (Nije ni čudo da Josip Broz Tito ovih dana ponovo izlazi iz ilegale.) Kakvi su naši izgledi? Sumnjičavo će nas motriti Zapad, koji se plaši da ćemo prebeći Putinu, ali će nas popreko gledati i Rusi, koji se plaše da ćemo ih izdati Zapadu. Neće mnogo vredeti ni to što smo na sopstvenoj koži osetili kako je kad poštenog brokera izigravaju oni koji igraju sa obeleženim kartama. A upravo tako su u našim ratovima igrali veliki igrači – gotovo svi i gotovo sve vreme. Kad bolje razmislim, od devetnaestovekovne „Velike igre”, koju preferira Zapad, za savremeni je geopolitički kontekst ipak bolja istorijska analogija Velikog rata. Nisam se mnogo iznenadila kada se godina biblijskih poplava, Majdana i Krima, završila trijumfalnom tvrdnjom dobitnika Nobelove nagrade za mir Baraka Obame da su njegove sankcije „porazile” Putina i „pogodile” rusku privredu. Već duže vreme s rastućom nelagodom pratim nepristojnu radost zapadnih voditelja koji javljaju da se ruska privreda raspada ili da cena nafte i vrednost rublje nezadrživo padaju. Ako ste poslednjih decenija živeli u Srbiji, znate, i da vam to ne kaže Sergej Lavrov, da je krajnji cilj sankcija uvek isti: da se narod okrene protiv vlasti. To je upravo kod nas s izvesnim uspehom testirano, i to moramo da priznamo čak iako ni po koju cenu ne želimo da amnestiramo Miloševića. U čemu je 2014. bila slična 1914? Za početak, po retorici. Zapadni političari i istoričari neprekidno upozoravaju na rusku „agresiju” i „ekspanzionizam”, a Putin se neumorno poredi s Hitlerom. Dekanica na Oksfordu Margaret Mekmilan i profesor sa Kembridža Kristofer Klark (zajedničko im je to što su napisali knjige u kojima su Srbi 1914. otprilike u ulozi Al Kaide) insistiraju na tome da je britanska politika na početku 20. veka bila duboko zabrinuta zbog „ruske opasnosti”, da je javno mnjenje bilo antiruski nastrojeno i da je potreba da se otklone „ruske pretnje” bila centralna tema u Velikoj Britaniji.

Pročitajte još:Bilans 2014. godine se svodi na katastrofalne ishode

Šezdesetoro čuvenih Nemaca iz oblasti politike, ekonomije, kulture i medija tu skoro objavilo je u „Cajtu” apel protiv rata u Evropi („Ne u naše ime!”), u kome kažu da u ovom trenutku „Severna Amerika, Evropska unija i Rusija nezadrživo jure ka ratu” i da Nemačka snosi posebnu odgovornost za očuvanje mira. Oni kažu: „Apelujemo na medije da se uverljivije pridržavaju dužnosti nepristrasnog izveštavanja. Članci i komentatori demonizuju cele narode bez uvažavanja njihove istorije. Svaki ozbiljni spoljnopolitički novinar mogao je da razume ruski strah kada je NATO 2008. pozvao Gruziju i Ukrajinu da se pridruže savezu. Ovde nije reč o Putinu. Državnici dolaze i odlaze. Reč je o Evropi i o tome da odagnamo strah od novog rata. Tome u velikoj meri može da doprinese odgovorno i na proverljivim činjenicama zasnovano izveštavanje.” Među potpisnicima su bivši predsednik Roman Hercog, bivši premijer Gerhard Šreder, režiser Vim Venders... Koliko Srbija može da pomogne očuvanju mira? Možda i može, ako se zaista bude držala uloge malog, poštenog brokera. Ukoliko ne bude pokušavala da bude veliki igrač, ili da zastupa nekog od velikih igrača, to jest ukoliko ne stane na stranu neke od velikih sila. U Oebsovu „trojku” ušla je s jednom dokazano neutralnom zemljom, Švajcarskom, i s budućim predsedavajućim, Nemačkom, zemljom koja se više ne trudi da sakrije svoju ogromnu moć. Srbija ima izvesnu, možda sasvim malu, ali ipak šansu, da ne izneveri ni sebe ni one koji zavise od njenog poštenog posredovanja. Neka pokuša da bude svoja – i ničija druga. Piše: LJiljana Smajlović Izvor: Politika