Pravda

Vladimir Putin, lider Kremlja, morao je da posmatra kako vlast u Kijevu iz ruku proruskog predsednika prelazi kod proevropskih i pronatovskih snaga, kako Zapad Rusiji uvodi ekonomske sankcije i kako vrednost rublje i cena energenata padaju, nanoseći ogromnu štetu ruskoj ekonomiji. Odustao je od projekta „Južni tok”, kojim je hteo da na putu kojim Moskva šalje gas u Evropu zaobiđe Ukrajinu. Ipak, Putin mora da u svoje strateške „poene” ubraja i to što je anektirao Krim i tako sačuvao tamošnje ruske vojne baze. Uostalom, Moskva je ostala važan igrač u rešavanju problema u Ukrajini, građanskom ratu u Siriji i nuklearnim pregovorima sa Teheranom. Dobra vest za Putina je i to što pored svih nevolja u državi ima ispunjen privatni život, pa je nedavno na redovnoj konferenciji za novinare izjavio da je „voljen i voli”. Barak Obama, šef Bele kuće, objavio je rat Islamskoj državi, vratio je deo vojske u Irak, počeo je da bombarduje delove Sirije, produžio ostanak trupa u Avganistanu i nastavio da iz dronova udara po osumnjičenima za terorizam. Nisu retki čak i njegovi politički prijatelji koji su ove odluke ocenili kao nastavak omraženog rata protiv terora Obaminog omraženog prethodnika DŽordža Buša. Zemlju su mu pogodili rasni nemiri i težak skandal sa detaljima o tome kako je CIA mučila pritvorenike po tajnim zatvorima u svetu. Smrtnom neprijatelju torture i Gvantanama nekako je pošlo za rukom da ne zatvori kazamat na Kubi i stane u zaštitu obaveštajne službe. NJegova stranka je izgubila većinu u oba doma Kongresa. Posle svega, kako je moguće govoriti o uspehu? Moguće je jer je pred kraj godine doneo dve progresivne odluke: ilegalnim imigrantima dozvolio je da ostanu u SAD i uspostavio je diplomatske odnose sa Havanom. I pored statusa „hromog patka” u svojoj zemlji, on je i dalje najmoćniji čovek na svetu i neko ko se zasad prikazao kao pobednik u ukrajinskoj bici novog hladnog rata. Si Điping, predsednik Kine, ne može da sakrije smešak dok gleda kako se SAD ponovo uvlače u bliskoistočni glib na koji su već potrošile hiljade milijardi dolara, u velikoj meri pozajmljenih od Pekinga. Od novog hladnog rata između Zapada i Rusije, Kina je zasad profitirala – sklopila je energetski sporazum sa Moskvom i nastavila prodor na tržišta Evrope, Latinske Amerike i Afrike za koje hladnoratovski protivnici trenutno nemaju vremena. Iako Kina ne preza u obračunu sa političkim neistomišljenicima i svake godine pogubi oko hiljadu ljudi, Si je dočekao da njegova zemlja zbog obračuna američkih belih policajca sa crnim demonstrantima kritikuje demokratičnost u SAD. I pored toga što Amnesti internešenel redovno kritikuje Peking, Si može biti zadovoljan što vlade širom sveta uglavnom ne obraćaju pažnju na to i svuda ga rado dočekuju kao lidera zemlje sa izuzetnim ekonomskim rastom i „viškom” novca za investicije. Angela Merkel, nemačka kancelarka, zadržala je status najjačeg evropskog političara i lidera najmoćnije evropske zemlje koja odlučuje o dugovima, finansijama, politici proširenja... Iako mnogi smatraju da je njena politika štednje pogubna za evropsku ekonomiju, ne postoji niko ko bi mogao da je zaustavi u nameri da „sredi” evropske finansije ili da Grke „dovede u red”. Kao najveći protivnik njene politike stezanja kaiša javlja se Francuska, ali Merkelova samo treba da Olanda podseti na njegov rejting da bi ga odmah utišala. Da je ona liderka Evrope, potvrdio je i britanski list „Tajms”, koji ju je proglasio za ličnost godine. Rdžep Erdogan, predsednik Turske, suzavcem, vodenim topovima i pendrecima rasterivao je demonstrante, koji su ustali protiv njegove nedemokratske vladavine. Sin mu je dovođen u vezu sa velikim korupcionaškim skandalom. Turkinjama je skrenuo pažnju na to da nije pristojno da se smeju u javnosti. Sunarodnicima je poručio da je kontrola rađanja „ravna izdaji” zemlje. Hapsio je tužioce, sudije i novinare za koje je verovao da su povezani sa njegovim najvećim političkim neprijateljem. Ali, kako da se Erdogan svakog dana ne zahvaljuje Alahu na veoma uspešnoj godini kada je 2014. osvojio ogromnu većinu glasova i postao predsednik Turske, da bi sada menjao ustav tako da njegova nova funkcija – šefa države, bude moćnija od one koju je dotad obavljao – premijerske. Hilari Klinton, nekadašnja državna sekretarka, ima sreće da se gotovo više niko i ne seća da je ona rukovodila američkom diplomatijom kada su SAD rešile da napadnu Tripoli i svrgnu Gadafija, kao i kada je u jednom terorističkom napadu u postgadafijevskoj Libiji ubijen američki ambasador u toj zemlji. U poslednjih 12 meseci svi o njoj govori kao o najjačem kandidatu na sledećim predsedničkim izborima ili je već proglašavaju za prvu predsednicu SAD. Bivšoj prvoj dami uspeva da se o njoj piše i govori isto ili i više nego o sadašnjem šefu Bele kuće. Abdel Fatah el Sisi, predsednik Egipta, pokrenuo je rat protiv političkih protivnika, rešio da sasvim slomi Muslimansku braću koja su zavladala posle arapskog proleća, a koju je s vlasti uklonio državnim udarom. U zatvoru drži trojicu novinara Al DŽazire jer mu se nije dopalo kako su izveštavali o prevratu u Kairu. Ipak, on nema previše problema zbog svoje čvrste ruke pošto su Amerikanci zažmurili na njegov državni udar i nastavili da Egiptu šalju vojnu pomoć u vrednosti od 575 miliona dolara godišnje. Ajaptolah Ali Homeini, vrhovni vođa Irana, može samo zadovoljno da trlja ruke što su Amerikanci i ove godine zatezali postizanje nuklearnog dogovora sa Teheranom i odbacili ukidanje ekonomskih sankcija koje razorno deluju na iransku ekonomiju. To je sve loše za državu, ali je dobro za verskog lidera jer je njegova vlast sigurna sve dok Iran ostaje ekstremno izolovan od ostatka sveta.

Pročitajte još:Desnica sve jača: Trećina Nemaca podržava anti-islamske proteste!Ukrajinski desničari napali ruske novinare

Bašar al Asad, predsednik Sirije, na čelu je zemlje koja se raspada u trogodišnjem građanskom ratu, dok se centralna vojska bori protiv nekoliko pobunjeničkih grupa. Međutim, on je i u 2014. ostao na vlasti i svojim najvećim postignućem može smatrati to što nije doživeo sudbinu Hosnija Mubaraka i Muamera el Gadafija, koje je arapsko proleće koštalo vlasti, a ovog drugog i života. Koliko prošle godine, SAD su htele da bombarduju Damask i uklone Asada, da bi ove godine on postao njihov prikriveni saveznik u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, Islamske države. Kim DŽong Un, severnokorejski lider, imao je probleme u porodičnom vođenju državnih poslova jer je morao da pogubi teču, visokog partijskog i državnog funkcionera, zbog sumnje da je ovaj kovao zaveru protiv režima. Hteli su da ga ubiju i u holivudskoj komediji „Intervju”, pa je Kim oštro pripretio SAD da nikako ne puštaju ovaj film. „Soni” tvrdi da su severnokorejski hakeri upali u njegov sistem i zbog straha od daljih sajber napada na neko vreme je odložio premijeru. I pored porodičnih spletki, teških operacija i ismejavanja na filmu, Kim je ostao glavni u zemlji sa nuklearnim oružjem. Fransoa Oland, prvi čovek Jelisejske palate, spao je na 13 odsto podrške građana, pa se njegovim najvećim ćarom u ovoj godini može smatrati to što je ostao predsednik uprkos ogromnoj nepopularnosti. „Preživeo” je neviđeni skandal čak i za francusko poimanje romantike i prava na privatnost javnih ličnosti kada su mediji obelodanili da nevenčanu suprugu Valeri Trivajler vara sa glumicom Žili Gaje. Prva dama je iz tabloida saznala da se Oland na skuteru iskrada i hita u zagrljaj mlađane glumice, zbog čega je doživela nervni slom. Oland je pokazao izuzetnu sposobnost ignorisanja loših vesti – ponaša se kao da njegova prevarena (sada bivša) partnerka nije objavila knjigu u kojoj ga je opisala kao lažnog socijalistu koji se podsmeva siromašnima, nazivajući ih „krezubima”. Izvor: Politika