Pravda

Jezivim podacima do kojih je došao ovaj centar nema kraja – ova zlostavljanja tek u manjem broju traju više meseci (30,73%), dok na žalost u najvećem broju slučajeva predstavljaju višegodišnje zlostavljanje (69,27). U čak 78,39% slučajeva počinilac je član porodice, a meta ovakvih svirepih dela su devojčice (83,22%). Između prvog nasilja i prjavljivanja u proseku prođe čak 8 godina i 5 meseci, a nekada i mnogo kasnije. U čak 92.11% slučajeva nije započet krivični postupak! Jedno od pitanja koje je poslednjih dana u centru pažnje jeste i pitanje kako zaštiti mlade koji su prošle torturu u svojoj porodici, a naročito ukoliko se radi o mladim devojkama nad kojima su se iživljavali članovi porodice. Nesigurne u sebe, povređene i mlade, još uvek nesnađene u realnom svetu, ovakve devojke čeka dug put do stabilnosti. Iako je mnogo ustanova koje pružaju trenutnu zaštitu ni jedan trajno ne rešava prpoblem. Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće kaže da ova institucija pruža trenutnu zaštitu svakoj ženi koja je žrtva nasilja u porodici, ali da “od trenutka kada uđu u Sigurnu kuću žene moraju početi da razmišljaju šta dalje”. – Kod nas se žene u proseku zadržavaju 4 do 5 meseci, neke kraće, neke i duže. Koliko će ostati pre svega zavisi od njihove ugroženosti. Ono što je važno jeste da žene znaju da ovo nije trajno rešenje i da moraju da razmišljaju o trajnijem rešenju – kaže Stanojević. Sličan odgovor dobili smo i u Prihvatilištu za odrasla lica. Ova institucija, takođe neretko biva prva adresa onih koji su žrtve porodičnog nasilja. – Mi smo ustanova otvorenog tipa i kod nas sklonište i zaštitu mogu potražiti svi kojima je to potrebno. O žrtvama porodičnog nasilja brinemo kao i o ostalim korisnicima naših usluga, a kada im dolazi porodica u posetu, obavešteni smo o tome, i trudimo se da ne dođe do nezgodnih situacija. Kod nas je boravak ograničen na 6 meseci, mada se dešava da korisnici koji se ne snađu ostaju i duže – kaže Suzana Milović, iz Prihvatilišta za odrasle. Iz Miistarstva za rad, zapošljavanje, socijalan i boračka pitanja kažu da “svaka punoletna osoba koja je žrtva nasilja može da dobije smeštaj u sigurnoj kući koja joj osigurava bezbednost, brigu o zdravlju, egzistencijalne uslove i psihološku podršku, dok se maloletnoj osobi se smeštaj može obezbediti u hraniteljskoj porodici, ustanovi za smeštaj bez roditeljskog staranja ili prihvatilištu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, a u ovim ustanovama deca mogu ostati do dvadesetšeste godine života ukoliko su na redovnom školovanju”. Ono što su nam iz gore navedenih ustanova napomenuli jeste da i pored svih nedaća koje su snašle žrtve, one moraju u jednom trenutku da stanu na svoje noge. Nažalost, iako se pominju brojni mehanizmi pomoći kao što su razgovori sa psiholozima, sociolozima, terapeutima, nekako se čini da onaj glavni izostaje – fiansijski osamostaliti žrtvu da ne zavisi od nasilnika i da je primorava da mu se vraća.

Pročitajte još:Doneta presuda u sporu Srbije i Hrvatske

Izvor: Telegraf