Pravda

Ako bismo u tim komentarima tražili najmanji zajednički sadržalac on bi mogao da se svede na tezu kako su i Tadić i Josipović izgubili izbore jer su flertovali s desnicom, odnosno, jer su izneverili svoje ,,prirodne” glasače. Ako ta teza i jeste delimično tačna, u njoj nije cela istina, pa ni njen veći deo. Najpre valja reći da Tadić i Josipović nisu političke figure jednake težine. Kad se u budućnosti bude hladne glave povlačila crta na istorijski period, recimo, prve petine 21. stoleća, Tadićevo mesto u istoriji Srbije biće mnogo važnije i mnogo pozitivnije nego što danas izgleda. S druge strane, Josipovićevo mesto u istoriji Hrvatske biće, bez sumnje, pozitivno, ali ne i preterano važno. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste da su obojica pokušali da iskoriste svoje mandate za simbolično okončavanje ratnog stanja. Mnogo je primera za to: Tadić je, recimo, još 2005. prisustvovao julskoj komemoraciji u Srebrenici, takođe, on ne samo da se izvinio za zločine koje su Srbi počinili u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije, nego je to učinio nekoliko puta, toliko da su se neki već počeli sprdati s tim. (Jedna od retkih duhovitih dosetki na tu temu plod je ,,grobarske” navijačke lucidnosti. Kad je u nekom od pretkola Lige šampiona, usred Mostara, na stadionu pod Bijelim brijegom, Partizan pobedio Zrinjski, tadašnjeg prvaka BiH, sa 1:6, gostujući navijači su posle petog gola počeli da skandiraju: ,,Tadiću, izvini se!”) Isto tako, Tadić je okončao saradnju s Haškim tribunalom uhapsivši i Karadžića i Mladića i Hadžića. Za razliku od Tadića, u rukama Ive Josipovića nije bila koncentrisana glavnina vlasti, pa ni tolika odgovornost, a i priča o Hagu za Hrvatsku se završila pre njegovog mandata, ali ne sme se zaboraviti da je on u Ahmićima odao počast bošnjačkim žrtvama koje su poubijali pripadnici Hrvatskog veća odbrane, te da se u Sijekovcu poklonio srpskim žrtvama hrvatske vojske i paravojnih jedinica. Neki su se u to vreme i s tim sprdali, ali takvi gestovi nisu za ismevanje. Sve doskoro za vodeće ovdašnje političare bilo je nezamislivo da javno iskažu pijetet za bilo koje žrtve osim ,,svojih”. Tadić i Josipović su to promenili, a veliki deo javnosti za to im nikada nije odao priznanje. Dobar primer za to je skorašnja opaska Saše Ilića prema kojoj je Tadić kad je primio ,,Karadžićevu lentu” bio politički mrtav. Ilić aludira na Orden Republike Srpske na lenti, koji je Tadiću u januaru 2012. uručio Milorad Dodik. Ta lenta je za Ilića ,,Karadžićeva” po svoj prilici zbog činjenice da je taj orden utemeljio Radovan Karadžić. Zanimljiva mi je ova Ilićeva praksa u imenovanju ordenja, pa me živo interesuje da li bi i odlikovanje kojim je 2010. Stipe Mesić počastio Sonju Biserko, Red kneza Trpimira sa ogrlicom i Danicom, nazvao Tuđmanovim ordenom, pošto ga je ustanovio Franjo Tuđman. Ali čak i to na stranu, ima zaista otrovnog cinizma u sugerisanju da s Karadžićem koketira čovek koji ga je uhapsio, navukavši zbog toga na sebe krešendo šovinističke mržnje.

Pročitajte još:Brisel u Šoku: Rusija najavila da neće davati gas EU od 2019. godine!

Imajući u vidu da su i Tadić i Josipović u prvom krugu izbora, kada su imali više protivkandidata, od kojih su se neki pozicionirali više levo od njih, pobedili, dok su u drugom krugu, izišavši na megdan otvoreno desnim oponentima, izgubili, pomalo nelogično deluje tvrdnja da su izgubili zbog izneveravanja svojih ,,prirodnih” glasača. Pa valjda su im ,,prirodni” glasači upravo oni koji su ih podržali još u prvom krugu. Logičnije bi bilo reći da su izgubili jer nisu privukli dovoljno veliki broj neodlučnih, odnosno, onih koji inače ne spadaju među njihove simpatizere. Tu su im, naravno, najviše odmogli oni komentatori, publicisti i javni radnici koji su govorili da su ,,svi isti”, oni koji su obrazlagali filozofsku tezu o tome kako nema ,,manjeg zla”, odnosno, kako je ,,manje zlo” gore od ,,većeg”. Na prvi pogled paradoksalno, među njima su prednjačili oni koji su se u poslednjoj deceniji dvadesetog veka isticali u borbi protiv nacionalizma i šovinizma, oni koji su osuđivali ratne zločine i zalagali se za ljudska prava. Kako je to moguće? S jedne strane, psihološki je razumljivo da ljude mogu razočarati političari za koje su mislili da su verniji i iskreniji zagovornici njihove opcije, pa da to razočarenje nadvlada želju za opštim dobrom. Ipak, taj odgovor mi se ne čini dovoljno uverljivim. Istinitije zvuči ono što je primetio Stanko Cerović kad kaže da među aktivistima koji su se devedesetih borili protiv rata ima mnogo onih koji ,,to sada naplaćuju i sve rade da produže to ratno stanje, jer znaju da je njihova slika tada bila najlepša”. Tadiću i Josipoviću takvi nisu oprostili težnju da se ratno stanje okonča. NJima trebaju Tomislav Nikolić i Tomislav Karamarko, treba im iscrtan front, treba im fetiš ratnog stanja. Treba im da sami sebe uvere kako su ,,heroji u šugavim vremenima”. Više vole da umišljaju kako su heroji, nego da vremena eventualno više ne budu šugava. Piše: Muharem Bazdulj Izvor: Politika