Pravda

Gorbačov je osmehom odgovarao na "porculanske osmehe" neprijatelja. Jeljcin je grlio svoje protivnike, a NATO se naselio na našim granicama. Pravili smo se da ne znamo da će svaka puška pre ili kasnije opaliti. Kada se to dogodilo, počeli smo da razmišljamo o bezbednosti. Na sreću, Vladimir Putin je naš prvi predsednik koji je Americi odlučno rekao - ne! Više nećemo mirno sedeti i čekati okupaciju. Nikita Mihalkov, reditelj, scenarista, glumac, mislilac, "vlasnik" svega što se u filmskom svetu može osvojiti, doneo je u Mokru Goru rolnu "Sunčanice", film upozorenja i snažne poruke da je došla nova epoha u kojoj će se dva naroda, ruski i srpski - posle dugog sna okrenuti sebi. - Jedna velika greška učinjena je u Rusiji, punih 20 godina se mislilo da se ništa ne mora raditi i da nam nikakva pretnja neće zakucati na vrata. To je slovenski mentalitet. Isto je bilo na Kosovu i Metohiji, mislilo se, dobro je dok ima struje, vode i nekog posla, a sve ostalo može pod tepih. Tako je bilo i kod nas, ima gasa, ima pića, pa je Rusu dobro. Za to vreme, na našim granicama protivnik je uložio pet milijardi dolara u stvaranje krize, preko medija, školskih udžbenika, svega... A onda je, tobož odjednom, sve puklo... Iz Donjecke i Luganske narodne republike stižu izveštaji o stradalima. Vidi li se kraj ratu i kakav će ishod biti? - Postoje stvari koje su nepovratne, rat stvara neku neophodnost, jaku poput genetske, koja ne dozvoljava da se stvari vrate na staro. Vidite, posle svega, Donjeck i Lugansk nikada neće Ukrajini oprostiti! Čak i da to žele, za oproštaj bi bile potrebne desetine, možda i stotine godina. Zato je najprirodniji put mirno se dogovarati i pažljivo slušati želje Donjecka i Luganska. Pokazalo se, nažalost, da su dogovori u Minsku bili su samo jedan kratak predah da se vojska pregrupiše oko Donjecka. Iskreno, ne mislim da će u ovom trenutku Donjeck i Lugansk postati nezavisne države, ali ako ostanu u okviru Ukrajine, moraće imati sasvim drugačiji status. To će se dogoditi kada se promeni sadašnje rukovodstvo Ukrajine. Ova Ukrajina je nastala pučem, vojnim prevratom, a Kijev će u jednom trenutku odgovarati za to, jer je jedno nasilje prouzrokovalo drugo, pa ljudi i dalje stradaju. Predsednik Putin poziva Kijev da utiša artiljeriju. Hoće li Ukrajina poslušati njegov glas? - Kijev trenutno govori samo engleski jezik, nadajući se da će se nekim čudom sve dobro završiti za njih. Ali Bog ne radi kako neko, na nekom mestu, hoće. U jednom trenutku moraće čuti glas Rusije. Ako Ukrajina to ne učini, pretrpeće potpuni krah. Svi bi trebalo da znaju - nema ništa strašnije nego kad slovenskog čoveka dovedete do očajanja. Ako ljude u Donjecku i Lugansku dovedu do očajanja, a nadam se da dotle neće doći, Ukrajina neće opstati. Amerika preko NATO i Evropske unije, brojne države vezuje za svoje interese. Kako gledate na ovo partnerstvo? - Čudna je današnja Evropa. To su mali narodi, a mali narodi se često ponašaju kao mala deca. Misle, kada se sjedini 20 staraca, da se dobija mladić u punoj snazi. Na to mi liči Evropska unija, na obmanu. Ovo idejno podmlađivanje Evrope ne funkcioniše, Evropa će jednom ponovo biti ono što je bila pre, jer se jedna ideološka matrica istrošila. Evropska unija je sama kriva, jer je izneverila svoja obećanja, a umesto multikulturalizma, dala se u uništavanje identiteta malih naroda, pomaže da se hladni rat koji inače nikada nije prestao, podgreje. Verujem da je prošlo vreme u kome su slovenski narodi naivno nasedali na lažna obećanja, više ne verujemo porculanskim osmesima. Srbija nije imala dobre izglede u sukobu protiv NATO mašinerije. Da li će se Rusija odbraniti? - Rus je čudan. Kada ga maze, on se opušta i slabi. Otvara se, ljubi sve oko sebe. Drema. Čini mu se da je sve divno. Tada sa njim možeš uraditi šta poželiš. A kada Rusa ljute, nerviraju, bockaju, on započinje drugačiji, ispunjeniji i promišljeniji život. Nevolja je za Rusa stimulans, ona ga pokreće da traži svoju snagu, da sebi razjašnjava stvari, makar i kroz "naknadnu pamet". Zato sam beskrajno zahvalan na sankcijama, jer su sankcije probudile narod iz dremeža. Vidite, kada Rusija ne bi izdržala sankcije bio bi to kraj slovenske civilizacije. Odbranićemo se. Sa Rusijom žele da urade ono što su uradili sa Srbijom, ali to se ne može dogoditi. Neko može uzeti jedan komad mesa sa trpeze, ali ne može progutati sto. Zato ja i dolazim ovde, kod Kusturice, da budem sa bratom, po oružju. Čini se i da "zapadni svet" ima sopstveni san iz koga se ne budi, ne priznaje da na javi otvara ratišta, jedno za drugim, širom sveta... - U Rusiji sada kažemo, nadaj se boljem, ali ipak budi spreman na najgore, jer je to najgore prisutno. Svet još nema želju da čuje tu istinu. Zapadni svet živi po principu sicilijanske mafije, ništa nisam čuo, ništa nisam video. Moj posao je da filmovima i na svaki drugi način šaljem poruke za koje mislim da su važne. Umetnici idu malo ispred svog vremena, nisu proroci, već na vreme promišljaju stvari. Tako je "Sunčanica" bila korak ispred vremena. Desilo se da ono što sam snimao pre tri godine, u današnjem trenutku postane aktuelno. To je film o dvadesetim godinama prošlog veka, a Krim ima svoju "ulogu" u ovom ostvarenju. "Sunčanica" je imala svetsku premijeru u Beogradu, tada ste rekli da će drugo prikazivanje biti upriličeno na Krimu. Da li se ova želja ostvarila? - Da, Beograd pa Krimu. To je za mene bilo veoma važno, tako je zatvoren jedan krug. Moji junaci su izbeglice sa Krima, mnogi od njih su došli u Srbiju, mnogi su tu zauvek ostali. Zato smo iz Beograda otišli na Krim, sanjajući da naši junaci nikada odatle nisu ni otišli. Bilo je dirljivo, uzbudljivo, a opet sasvim normalno jer Krim nikada i nije bio neruski. Film je sniman po motivima nobelovca Bunjina, spojio sam njegova dva potpuno različita dela koja kao da nije pisao isti čovek. Rezultat je film - poruka, upozorenje da se Rusija, baš kao i Srbija, napokon okrene sebi. Nama su, nažalost, potrebne kataklizme, da se pokrenemo i okrenemo sopstvenom biću. Postoji podatak da je Bunjin pre izbeglištva u Francuskoj boravio u Beogradu i da je dobijao penziju od vašeg kralja, pa je pored glumca Miloša Bikovića, montažera Miće Zajca, asistenta na snimanju Stanislava Popovića, ovo još jedna srpska "kopča" u vezi sa "Sunčanicom". Pored čestih poseta "bratu po oružju", slovenskog bratstva i pravoslavlja, šta vas uvek iznova vraća u Srbiju? - Moje misli usmerene prema Srbiji nikada se ne menjaju. Ja Srbiju osećam i volim. Paralele koje nas kroz istoriju vežu su očigledne i važne, deo smo slovenskog sveta i večita smo smetnja neslovenskom svetu. Samo, kada bi Rusi jedni druge voleli koliko Srbi vole Rusiju, to bi me učinilo najsrećnijim čovekom na svetu...

Pročitajte još:U poslednja 24 sata ubijeno najmanje 7 ukrajinskih vojnikaIndija na paradi Obami pokazivala rusku vojnu tehniku

Šta možemo očekivati posle "Sunčanice"? - Odavno imam scenario o ruskom piscu, diplomati i kompozitoru Aleksandru Gribojedovu, napisan još 1985. godine, a nije snimljen zbog događaja u Karabahu, u području između Azerbejdžana i Jermenije. To je još jedna tema za koju se ispostavilo da je i danas aktuelna. Nakon Turkmenčajskog dogovora, koji je bio u korist Rusije, u Persiji je vladala mržnja prema Rusima. Žrtva protivruskih nemira je Gribojedov, koji je tada služio u ruskoj ambasadi u Teheranu. Verzija da su Gribojedova ubili u Teheranu pobunjeni muslimani potvrđena je dokumentima. Englezi su odgovorni za smrt Rusa koji im je smetao na "putu svile". Ne znam da li ću prvo snimati baš to, jer ja svoje ideje bacam kao što se u supu ubacuju knedle, a koju ćete zahvatiti kašikom, nikada se ne zna. Dugo već postoji fama o "umetničkoj dinastiji" Končalovski Mihalkov, i o vašim navodno lošim odnosima sa bratom, rediteljem Andrejem Končalovskim. Budite ljubazni, recite, o čemu se tu radi? - Mi pravimo različite filmove, ponekad imamo različito mišljenje o nekim stvarima, ali baš nikada nismo bili u lošim odnosima jer za to nije bilo povoda. O nama obično govore kao o "umetničkoj dinastiji", u inostranstvu smo često "slika Rusije", pa se nekima, ponekad, učini da je baš zgodno da tu sliku ukaljaju. Ovako stvari stoje: mi zaista imamo snagu velike porodice, velikog klana, velikog roda! Takva je i Rusija, pa kada neko želi razbijenu Rusiju, on u medijima "svađa" Mihalkova i Končalovskog. Vidite, u Rusiji ne postoje samo medvedi već i vukovi. Lav je jači od vuka, od njega je jači i slon, čak i medved. Ali zapamtite, vuk nikada nije zaigrao u cirkusu! Takvi smo mi! Izvor: Novosti