Pravda

Ovo je spor nije između Rusa i Ukrajinaca. Crveni Ukrajinci, koji su se junački rame uz rame s Rusima borili u redovima Crvene armije, koji su oslobađali Kijev, Varšavu i isti taj Aušvic, nisu na ceni u današnjem Kijevu, gde je ukinuta i parada Pobede, gde je znamenje Pobede bačeno na deponiju. Tamo poštuju banderovce i esesovce iz „Galičine”, tamo je zabranjena opozicija, komunisti su u ilegali, a spomenici Lenjinu su srušeni – kao da još uvek traje nemačka okupacija. Za aktuelnu vlast u Kijevu okupacije nije ni bilo. „Rusi su izvršili invaziju na Ukrajinu i Nemačku”-  izjavio je kijevski premijer-ministar u svom govoru u Nemačkoj. Moskva je sačuvala znamenje i duh Pobede, i u Moskvu s nadom gledaju milioni ukrajinskih patriota, naslednici pobednika iz 1945. godine u Lavovu, Harkovu i junačkom Donjecku. A u Rusiji postoji „Peta kolona” - hiljade naslednika vlasovaca, koji žele pobedu kijevskom režimu i njegovim američkim gazdama. Eto gde je demarkaciona linija. Skandal oko Aušvica nije nastao tek tako. Posle Drugog svetskog rata reč „holokaust” nije postojala – ona se pojavila 1965. godine. I pojam posebne jevrejske tragedije nije bio šire poznat. Čerčil ga u svojim višetomnim memoarima ne pominje, ne pominju ga ni druge vojskovođe i političari. Tokom rata, temu stradanja Jevreja je pokrenula Sovjetska Rusija – kako iz samilosti, tak i iz praktičnih pobuda. Moskva se opravdano plašila separatnog dogovora Vašingtona i Berlina (sećate se filma „Sedamnaest magnovenja proleća”) i trudila se iskoristi veze s američkim Jevrejima da osujeti takav dogovor i ubrza isporuke preko programa o zajmu i najmu. Posle 1948. godine i nastanka Izraela, iako su mnogi Jevreji podržavali Moskvu, velike jevrejske organizacije postepeno su zauzimale antisovjetske pozicije. Do sredine šezdesetih godina jevrejski mudraci su formulisali svoju koncepciju Drugog svetskog rata. U njoj glavno mesto nema Staljingrad, već Aušvic;  ne junaštvo ruskog vojnika, već jevrejska žrtva, pobeda nije bilo zauzimanje Berlina, već osnivanje Izraela. Tako je nastala koncepcija Holokausta. Šezdesetih godina je počela I indoktrinacija Holokaustom; narodi Evrope, i to pre svega Nemci, trebalo je večno da se kaju i izvršavaju volju SAD – najboljeg prijatelja svih Jevreja. Tome se suprotstavljala koncepcija crvenih mudraca, po kojoj je hitlerizam pobeđen i više ne predstavlja opasnost. Zdrave nacionalističke nemačke snage s njihovim tradicionalnim antiamerikanizmom dobile su mogućnost da učestvuju u izgradnji Nemačke Demokratske Republike. Glavna tragedija u Drugom svetskom ratu, po crvenoj verziji istine, bila je Hirošima, čudovišno ubijanje stotina hiljada civila američkom atomskom bombom. Brat Hirošime je bio izbombardovani Drezden. Tragedija Jevreja se nije izdvajala u svetlu tragedije miliona Rusa, Ukrajinaca i Belorusa koji su poginuli u ratu. Spor između te dve koncepcije trajao je nekoliko decenija. Pobeda SAD u hladnom ratu bila je i pobeda Holokausta. Godine 1945.  Čak 57 odsto Francuza je smatralo da su pobedili uglavnom Rusi, a 20 odsto da su Amerikanci. U 2004. godini polovi su se promenili – 20 odsto za Rusiju, 58 odsto za SAD. Hirošima je zaboravljena, Aušvic je postao mesto hodočašća. Demokratija je prestala da bude vladavina većine – u okviru ideologeme Holokausta, većina u bilo kojoj zemlji ne može da odlučuje protiv volje Amerike. Ona može da bude „agresivno-poslušna”. Nije džaba Julija Latinjina protiv opšteg biračkog prava, da biraju mogu samo oni bogati, a priče o bankarima i finansijskim maherima su već „priprema za novi Holokaust”. Holokaust se od ideologeme pretvorio u kult koji teži da zauzme mesto hrišćanske vere. NJegove pristalice govore i pišu da je „Aušvic poništio Golgotu”, da je nemoguće verovati u Hrista posle Aušvica, da je Holokaust proizvod hrišćanstva. Zato su, u zemljama gde je taj kult snažan, spoljna obeležja hrišćanstva prognana iz javnog života, i slobodno se može huliti na hrišćansku veru – ali je za pošalice o holokaustu samo ove nedelje samo u Francuskoj podneto 75 krivičnih prijava. Reklo bi se, Rusi su spasili Jevreje, otvorili su kapije Aušvica – znači, Rusima ta koncepcija nije pretnja, je l' tako? Ispostavilo se da su, nakon što je težište prebačeno sa rata na žrtvu, Jevreji postali glavni, a Rusi - sporedni element, koji se može zameniti za, recimo, kijevski režim. U današnjoj Rusije kult Holokausta je uvozni proizvod, sastavni deo prtljaga liberalne opozicije. On je neprijateljski prema novoj Rusiji, kao što je bio i prema sovjetskoj Rusiji.

Pročitajte još:Provokacija Zukorlića: Srbi su za pamet išli kod Bošnjaka

Za Jevreje je kult Holokausta postao nova tragedija. Izraelsku omladinu, a sada i jevrejsku omladinu u drugim zemljama, uče mržnji i nepoverenju prema nejevrejima, okrutnosti prema svojim susedima. Iz tragedije u Aušvicu oni su izvukli zaključak – ne mogu se vređati Jevreji. To je, naravno, u redu. A svi drugi mogu? U listu Times of Israel, bloger je otvoreno pozvao  na genocid protiv Palestinaca. Članica izraelskog parlamenta Aelet Šaked pozvala je na ubijanje palestinske dece – „male zmije  će izrasti u velike zmije”. I u Rusiji je na radiju „Eho Moskve” Matvej Ganapoljski (čiji stav o holokaustu i današnjoj Rusiji je poznat”) pozvao na genocid protiv muslimana, jer „islamisti su neljudi”. Da, nisu svi muslimani islamisti, nisu svi Jevreji cionisti, ai mislim da je misao jasna. Rusima je, s njihovim milionskim ratnim žrtvama, bilo teško objasniti zašto je smrt Jevrejina važnija od smrti Rusa. Zašto treba obeležavati dan holokausta, a ne dan pogibije Jermena, ili Tutsa? Ili tragediju u Hirošimi i junaštvo Staljingrada? Taj spor još nije okončan. Izvor: Fakti.org