Pravda

Svet je ušao u 2015. godinu. LJudi se nadaju boljem, ali se spremaju za gore jer, teško je biti optimista kada godina počinje uz plotune neprekidnog građanskog rata u Ukrajini, uz pretnje Kijeva da će problem Donbasa i Krima rešiti ratom do kraja upravo 2015. i uz otvorene izjave SAD o nameri da razore Rusiju, a za početak, da promene njenu vlast pomoću majdanskih tehnologija. A sve to još prate rat sankcijama protiv Rusije i Krima i napadi na rublju. Rusija je izdržala. Pored toga, Rusija se iznutra konsolidovala i još uspela da konsoliduje veliki deo država na planeti na bazi neprihvatanja američke koncepcije unipolarnog sveta. Prvi put od početka XX veka baza, resursa koju kontrolišu SAD zaostaje za bazom resursa njihovih oponenata koje su Amerikanci sami proglasili za neprijatelje i nisu im dali drugačiji izbor osim da to i postanu. Prvi put u svojoj istoriji, SAD su se našle u situaciji sličnoj onoj u kojoj je bila Nemačka kada je ulazila u oba svetska rata. Više ili manje dugotrajan rat bio je smrtonosan i za Drugi i za Treći rajh. Neuporedivost baze resursa dovodila je do toga da je već dve-tri godine posle početka ratnih dejstava Nemačka počinjala u svemu da zaostaje za protivnikom - od broja bataljona pod oružjem do broja svih vrsta tehnike, a dalje se taj nesklad samo povećavao. Koliko god bi pobeda izvojevali nemački generali - protiv njih su stalno izlazili novi pukovi, brojniji i bolje naoružani od prethodnih, a nemački resursi (uključujući i ljudske), ranije ili kasnije su iscrpljivani i konačni katastrofalni poraz postajao je stvar vremena a ne principa. U oba svetska rata Nemačka je ulazila naoružana koncepcijom blic kriga - munjevitog rata koji dovodi do pobede za jedan do dva meseca (u nekim slučajevima nedelja, čak i dana). Blickrig je bio neophodan da neprijatelj ne bi uspeo da aktivira svoju veliku prednost u resursima. U oba slučaja Zapad nije našao ništa što bi mogao da suprotstavi nemačkom blickrigu, sem ruske armije. U Prvi svetski rat Rusija je pohrlila da izvršava savezničku dužnost. U Drugom svetskom ratu Hitler je učino nepromišljen potez, došavši do zaključka da će se brže desiti poraz SSSR-a i da će za njega to biti jeftinije od uništenja Britanije. Pogrešio je. Međutim, tu njegovu grešku SSSR je platio ulaskom u rat godinu dana ranije nego što je planirao (sovjetsko rukovodstvo polazilo je od toga da Hitler ne može početi rat na Istoku dok ne porazi Englesku i očekivalo je napad u proleće-leto 1942.), a takođe i desetinama miliona ljudskih žrtava (od kojih su 3/5 - civilno stanovništvo). Danas su prvi put u istoriji svetskih ratova Rusija i Anglo-Saksonci zamenili uloge. Rusija mirno čeka, budući da svakim danom, svake nedelje, meseca i godine iščekivanja njena prednost u resursima (uključujući i saveznike) postaje sve veća, a pozicija SAD sve više beznadežna. SAD žure. NJima je potreban blickrig. Još malo - i nesklad resursa dostići će takve razmere kada će njihova konfrontacija sa Rusijom i blokom oponenata unipolarnog sveta, na čijem se čelu ona nalazi, postati takva da će borba Vašingtona protiv Moskve izgledati toliko komično i besmisleno kao što bi danas mogla da izgleda borba Lesota ili Nepala protiv Vašingtona. Upravo zbog toga je 2014. godina bila toliko teška. SAD su mobilisale sve resurse koje imaju, naoružali sve moguće saveznike i sve to bacili na Rusiju. Međutim, ruska ekonomija je tek počinjala preuređenje za novi kolosek. U dobrim okolnostima, u normalnom (ne ratnom) stanju bilo bi joj potrebno deset-petnaest mirnih godina da bi se bez potresa oslobodila od dolara, da napusti jednostranu zavisnost od Zapada i da osnuje i pokrene međunarodne strukture. Kao i 1941. sve se moralo raditi u hodu. Godina 2015. neće biti laka. SAD se još nisu predale. One još nisu pobedile, ali još nisu ni izgubile. One će se očajnički boriti koristeći svaku mogućnost, budući da je to rat do istrebljenja. Ali, godina 2015. treba da postane godina radikalnog preokreta. Ne poput 1942., kada preokret nije uspeo, nego 1943., kada posle Kurske bitke niko više nije sumnjao u krajnji ishod rata. Kraj 2014. obeležila je bitka Moskve i Vašingtona za inicijativu. Očigledno da će pod znakom borbe za inicijativu proći i početak 2015. Ali, već u leto - jesen 2015., ako se ne desi ništa nepredviđeno, inicijativa u globalnim razmerama treba da bude na strani Rusije. Rusija ima dve slabe tačke - saveznike u EAES i unutrašnju opoziciju. Opozicija je danas marginalna, nekreativna, malobrojna, nema podršku javnosti i izgleda bezopasno. To je pogrešno. Ti ljudi (većina njih, sem retkih izuzetaka, su u zabludi) mrze Rusiju i mrze njenog predsednika, budući da je on uspeo da Rusiji vrati moć i ugled. Ti ljudi se ne bore za pobedu, već za uništenje zemlje i režima. Zato oni smatraju da je dozvoljen znatno veći broj metoda nego što to može primeniti običan civilizovan političar. Oni su spremni da podrže čak i svoje političke oponente, čak i neprijatelje (poput radikalnih pravoslavaca, radikalnih monarhista, radikalnih komunista i drugih radikalnih levičara, sve do trockista i maoista). Oni su spremni da podrže čak i očigledne bandite (kao što se to desilo u Ukrajini), samo da bi banditi dali svoj doprinos borbi za razbijanje Rusije. I što dalje, to za SAD oni više postaju poslednja nada za spasenje, američko vundervafe (čudo-oružje) koje mora u poslednjem trenutku da promeni tok rata. Odnosno, oni neće osetiti nedostatak finansijske, informativne, diplomatske i svake druge podrške. Oni će pokušavati da makar za jedan kratak trenutak okrenu javno mnenje protiv vlasti i da taj trenutak iskoriste za organizovanje uličnih nereda i haosa u glavnom gradu i za svrgavanje vlasti u okviru fragmentacije zemlje. Za njih, kao i za SAD, to je jedina šansa da prežive (naravno, u političkom smislu). Mislim da saveznici u EAES (sem Nursultana Nazarbajeva - ali ne i Kazahstana, čija je elita daleko od jedinstva u svom izboru, i to baš najstarijeg i najiskusnijeg političara postsovjetskog prostora koji se nalazi na čelu Kazahstana) ne procenjuju u potpunosti i adekvatno nastalu geopolitičku situaciju. Za njih je to samo jedno u nizu pogoršanja odnosa između RF i SAD, tokom kojeg ne bi bilo loše „ošišati“ maksimalno mogući broj ulaznica od obe supersile i pri tom se ničega ne odreći. Otuda i uvređenost (TS) Carinskog saveza i EAES zbog toga što treba ne samo dobijati nego nešto i davati. Otuda i negodovanje zbog privremenih teškoća. Otuda i zahtevanje novih kredita, ustupaka i povlastica od Rusije koja i onako sama nosi svu težinu zaštite geopolitičkih interesa EAES. Otuda i odsustvo razumevanja iznenadne tvrde pozicije Moskve u odnosu na partnere. Bez obzira na sva nerazumevanja, u organizaciji EAES za sada nisu počela neslaganja i kolebanja. Daće Bog neće ni početi. Ali, ne zbog razumevanja složenosti trenutka i neophodnosti da se zajedno izdrži kao što su naši dedovi izdržali pre sedamdeset godina, već samo zbog saznanja da je Rusija sposobna, iako sa velikim naprezanjem snaga, da izdrži i pobedi i bez postsovjetskih zemalja. Ali, bez Rusije sami postsovjetski režimi pašće tokom jedne do dve godine (pobrinuće se SAD), a njihove rukovodioce ne čeka Miloševićeva, nego Huseinova sudbina. Očigledno je da će aktivnost unutrašnje opozicije i oponirajućih snaga unutar EAES umnogome zavisiti od razvoja situacije u Ukrajini. Kijevski režim i njegovi američki saveznici pripremili su se za novu ofanzivu na Novorusiju. Oni standardno ne računaju dve varijante: 1. Rusija se neće umešatii,pa ili će uspeti da slome Novorusiju ili će rat poprimiti karakter dugotrajnog u kojem će postojeći resursi narodne odbrane biti znatno manji od resursa kijevskog režima, što znači da je posle dugotrajnih krvavih borbi i herojskog otpora poraz DNR/LNR neminovan. 2. Rusija će se umešati i onda će konačno moći da je optuže zbog agresije protiv „mlade demokratije“ sa svim posledicama sankcija koje iz toga proističu i koje ne štete toliko Rusiji koliko zauvek odbacuju Evropu u grupaciju SAD (zauvek, naravno, u doglednoj budućnosti). Sudeći po smirenosti, donekle čak i ironičnom očekivanju Kremlja, tamo su opet smislili treću (za Vašington neočekivanu) varijantu asimetričnog odgovora. Inače, takva varijanta odgovora može da bude unapred postignuti dogovor sa EU o njenoj, za Vašington neočekivanoj reakciji (ali, to je malo verovatno). U svakom slučaju vrela faza konflikta u Ukrajini i tako se suviše otegla i mora se brzo završiti. A prema rezultatima završetka te vrele faze (upravo prema spoljnim vidljivim rezultatima, nezavisno od budućih strateških uspeha) i postsovjetski saveznici i unutrašnja ruska opozicija, čak i radikalno krilo patriota, prosuđivaće o stabilnosti ruske vlasti i o izgledima Rusije da pobedi u konfrontaciji sa SAD. Zapravo, pobeda Rusije na frontu je osigurana i 2015. mora da se završi u njenu korist. Treba samo malo da popravi stanje u pozadini i, možda, žrtvuje lepotu, čak delimično i efikasnost spoljnopolitičke operacije radi njene bezbednosti i sigurne pobede. Tako je Staljin radi smanjenja rizika u decembru 1942. zamenio strateški najefikasniji i sa stanovišta vojne teorije besprekoran „Veliki Saturn“ „Malim Saturnom“, a u leto 1943. nije prihvatio predlog Vatutina da na Kurskom luku Nemcima nanese pretičući udar. Svaka operacija predviđa udeo rizika (ponekad značajan). Bez rizika nema pobede, ko ne rizikuje ništa i ne dobija. Ali, rizik i avantura su - različite stvari. U avanturu mora da se ide kad je protivnik toliko jak da svi drugi scenariji pretpostavljaju gubitak. A ako je neprijatelj već slabiji i pitanje pobede postaje pitanje vremena a ne principa, onda se mogućnost za organizovanje avanture može dati neprijatelju. Inače, uspeh u 2015. uopšte ne znači temeljnu promenu i da nas konačna pobeda čeka tokom ove godine. Sudeći po tome što program brodogradnje ruske flote pretpostavlja da će moći da obezbedi prekobrojno prisustvo u 2-3 ključne tačke svetskog okeana održavanjem u njima stalnih udarnih grupa ne pre 2020.-2021., konačan poraz SAD ne može se planirati pre 2017.-2018. g. Svetski okean - nije prolazno dvorište. Pomorski putevi treba dase kontrolišu i čuvaju. Upravo između 2018. i 2020. Rusija, Indija i Kina moći će da preuzmu na sebe konsolidovanu odgovornost za osiguranje bezbednosti pomorske plovidbe. Ipak, to je stvar lepe budućnosti. Sada nas čeka 2015. Teška godina, ali uspešna.

Pročitajte još:(VIDEO) SMRTONOSNO BRZ: Ruski helikopter „ALIGATOR“

Izvor: Fakti.org